je­dno od naj­važni­jih mjes­ta sje­ver­ne Me­so­po­ta­mi­je

Ste­kla sam uti­sak da su svi kao ma­li zna­li šta će bi­ti kad odras­tu, ali ja ni­kad ni­sam želje­la da odras­tem.

Ni­ka­da ni­sam želje­la da pos­ta­nem učite­lji­ca, ban­kar ili pro­da­vač. Želje­la sam da pro­na­la­zim di­no­sa­uru­se, po­sje­tim mje­sec i pro­na­la­zim an­tičke gra­do­ve, da obi­la­zim lo­ka­li­te­te. Život je ta­kav da po­sao mo­ram da imam, ali sam pro­na­šla onaj u ko­jem mo­gu sva­ki dan da bu­dem na dru­gom mjes­tu i pričam sa ra­zličitim lju­di­ma. A po­ne­kad mi se i ispu­ni san.

San ka­da u or­ga­ni­za­ci­ji Am­ba­sa­de Tur­ske u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni otpu­tu­jem u ju­go­is­točnu Tur­sku i za­vi­rim u dre­vnu Me­so­po­ta­mi­ju, osje­tim da­šak onih naj­sta­ri­jih vre­me­na i upi­jem naj­lje­pše priče ko­je, na svu sreću, mo­gu i da pre­pričam. Sa­mo po­ne­kad, nažalost, za ne­ke di­je­lo­ve ovog svi­je­ta, da bi se opi­sa­la nji­ho­va lje­po­ta, još ni­su izmiš­lje­ne ri­ječi.

Je­dno od ta­kvih mjes­ta je i Ha­ran, je­dan od naj­sta­ri­jih gra­do­va u Tur­skoj, ko­ji je da­nas za­pra­vo dre­vni, is­to­rij­ski grad, kul­tu­ro­lo­ški i is­to­rij­ski bi­tan.

Ha­ran je od da­vni­na po­znat u me­so­po­ta­mij­skoj kul­tu­ri. Pred­stav­ljao je ve­li­ko ko­mer­ci­jal­no, kul­tur­no i re­li­gij­sko sre­di­šte. To­me je doprinio nje­gov po­ložaj, jer je smje­šten na raskršću puteva između gra­do­va Da­mas­ka, Ni­ni­ve i Kar­he­ma, a vje­ru­je se da grad pos­to­ji još od 110. p.n.e., pod ime­nom Har­ra­nu. 

Je­dan od naj­važni­jih gra­do­va sje­ver­ne Me­so­po­ta­mi­je ne odli­ku­je sa­mo is­to­ri­ja, ne­go i za­ni­mljiv izgled kuća iz­građenih u kružnom obli­ku od ne­pečene ci­gle, bez upo­tre­be drve­ta, ko­je obez­bjeđuju hla­dnoću i svježinu, pri­je­ko po­tre­bnu lju­di­ma ha­ran­skog po­dne­blja, ko­ji su izloženi ve­li­kim vrućina­ma, ali i to­pli­nu to­kom hla­dnih da­na.

Da­nas je Ha­ran ma­lo mjes­to ko­je se na­la­zi u bli­zi­ni gra­da Ur­fa, u is­točnoj Tur­skoj. No je­dno vri­je­me dre­vni Ha­ran bio je vrlo značajan grad te je je­dna od ri­jet­kih dre­vnih na­se­obi­na ko­je još ima­ju is­to ime ko­je je za njih upo­tri­je­blje­no u Bi­bli­ji. 

Nje­go­vo asir­sko ime Har­ra­nu označava “put” ili “ka­ra­van­ski put”, što uka­zu­je na to da je Ha­ran bio smje­šten na ras­kršću gla­vnih trgo­vačkih pu­te­va između većih gra­do­va. Da­naš­nji Ha­ran mnogo je dru­gačiji od Ha­ra­na iz dre­vnog do­ba. Dre­vni je bio vi­so­ko ra­zvi­jen i vrlo važan grad, na­ročito to­kom određenih raz­do­blja, no da­nas je ma­lo mjes­to sa spe­ci­fičnim kućama ko­je na kro­vo­vi­ma ima­ju ku­po­le. 

Iako spo­lja ove kuće iz­gle­da­ju ma­le, ka­da se uđe unu­tra, za­pra­vo se vi­di nji­ho­va pra­va ve­ličina i pros­tra­nost, a u nji­ma su ne­ka­da žive­le po­ro­di­ce sa mno­go čla­no­va. Otpor­nost kuća ko­šni­ca na vri­je­me je ne­vje­ro­va­tna. One tra­ju go­to­vo 3.000 go­di­na, uprkos je­dnos­ta­vnim ma­te­ri­ja­li­ma od ko­jih su sa­građene. U ne­ki­ma su čak lju­di ži­vje­li sve do osamdesetih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. 

Međutim, da­nas one ima­ju sa­mo ulo­gu tu­ris­tičke atra­kci­je, a sta­no­vniš­tvo Ha­ra­na ko­je je ži­vje­lo u ovim ne­običnim kućica­ma sa­da živi u no­vo­iz­građenom, ma­lom se­lu, ne­da­le­ko od njih, i čes­to su vo­diči tu­ris­ti­ma pri­li­kom raz­gle­da­nja njihovih biv­ših do­mo­va.

Ejup Sa­bri Ozja­us, gos­to­lju­bi­vi mla­dić, čiji su pra­dje­do­vi pri­je 270 go­di­na sa­gra­di­li je­dnu od ovih kuća, dočekao nas je is­pred je­dne ta­kve građevine te nam is­pričao sve o ta­moš­njem živo­tu.

“Mo­ji pre­ci su pri­je 270 go­di­na sa­gra­di­li ovu kuću svo­jim ru­ka­ma, od sla­me i bla­ta. Ona i da­nas sto­ji i odo­li­je­va vre­me­nu. Do­du­še, sva­ke četi­ri go­di­ne ra­di­mo ne­ke ma­nje res­ta­ura­ci­je, ali sve što možete da vi­di­te ov­dje je auten­tično”, is­pričao je Ejup.

On je ve­oma po­no­san na svo­je pret­ke te, uprkos tome što je na stu­di­ja­ma pra­va, to­kom lje­tne pa­uze vri­je­me pro­vo­di na ovom mjes­tu dočeku­jući zna­tiže­ljne tu­ris­te i di­je­leći s nji­ma sve što zna o ovom za­ni­mlji­vom mjes­tu.

“U ovoj kući u pro­sje­ku je živjelo od 10 do 15 oso­ba i građena je ta­ko da zi­mi održava­ to­plo­tu, a to­kom ve­li­kih lje­tnih vrućina u njoj je ras­hla­dno. Po­red ve­li­ke so­be za sje­de­nje, ov­dje se na­la­zi i so­ba za mla­den­ce. Na­ime, prvi od očevih si­no­va ko­ji se vjenča išao je u ovu so­bu sa svo­jom ženom, sve dok se ne vjenča idući sin. Po­tom je ovaj prvi morao da traži se­bi no­vi dom i ta­ko ukrug”, pričao je Ejup o ovoj za­ni­mlji­voj tra­di­ci­ji.

Os­ta­ci Ha­ra­na iz da­le­ke pro­šlos­ti su ar­he­olo­ška za­ni­mlji­vost ove lo­ka­ci­je, a os­ta­ci grad­skih zi­di­na i da­lje sto­je, kao i određena ar­hi­te­kton­ska ut­vrđenja. Prvoosnovani islam­ski uni­ver­zi­tet na­la­zi se upra­vo u Ha­ra­nu, u ko­jem su pre­vo­đena dje­la iz as­tro­no­mi­je, fi­lo­zo­fi­je, fi­zi­ke i me­di­ci­ne još u VIII vi­je­ku, a zgra­da ove us­ta­no­ve je pod za­šti­tom UNES­CO-a.