*** K O N A C S U D B I N E ***
Sedeo je sam za stolom i u ruci držao neko žestoko piće. Gledao je kroz prozor u daljinu iz veleletnog hotela u centru Beograda. Nije pomerio pogled kada je ona stala kraj njega. Ona ga je par sekundi samo nemo gledala i posmatrala. Nije bila sigurna da li je to on. Više nije puno ličio na sebe kakvog ga je ona u svom sećanju čuvala. On je nju opazio nekim svojim čulom, ali nije hteo da je udostoji i da je pogleda, samo je hladnim tonom rekao:
“Došla si.” Ona je tiho odgovorila:
“Došla sam.” Ipak srećna što nije morala prva da započne razgovor. On je nastavio:
“Da vidiš mene?” Ona je potvrdila:
“Da vidim tebe.” Ali to nije bila cela istna. On je i dalje gledao u daljinu kroz prozor hotela i nije mogla pogledati u njegove tamno smeđe oči. On je blago ignorisao i nastavio:
“Eto videla si me. Možeš sada da ideš.” To je nju razbesnelo.
“Neću da idem! Ti i ja moramo da razgovaramo. Imamo ne rasčišćene račune!” Rekla je to ushićeno i nije bila ponosna na sebe videći da je on i dalje držao svoju smirenost i distancu. On je nastavio:
“Nema ne raščišćenih dugova između nas. Sve je čisto. Ali, ako toliko želiš, sedi pored mene. Prija mi tvoje prisustvo. Dugo te nije bilo.” Ona je osetila da je malo omekšao, ali je i dalje bila nezadovoljna što će i ovaj put morati da prihvati da igra po njegovim pravilima. Sela je lagano na stolicu kraj njega. On je i dalje odbijao da je pogleda. Došao je konobar, pitao je da naruči. Rekla je:
“Isto što i on.” Ma da nije ni znala šta on pije, samo nije htela da remeti svoje misli. Konobar se brzo vratio i sada je i ona imala čašu u ruci, i smrtnu tišinu oko sebe koju nije mogla da podnese. Zašto joj to radi, ponovo je teroriše. Osetivši da nešto u njoj ključa on je prekinuo tišinu rekavši:
“Živeli!” Ona je kucnula čašu i nastavila:
“Ovo ovako ne može. Dugo sam čekala ovaj susret i priliku da ti se osvetim. Spremala sam se godinama bojeći se da li sam dovoljno jaka da te pobedim. A gle šta sada vidim. Blada si kopija svoja.” Počela je da ga vređa u nadi da će ga nekako izvući iz tog nekog njegovog mira koji joj je sada izgledao kao omamljenost. On je ćutao, zato je ona morala da nastavi:
“Ustani i bori se, nemaš pravo da mi oduzmeš slast dugo spremane osvete!” Njemu je to bilo pomalo smešno zato je kroz blagi osmeh tiho rekao:
“Sveti se i ti. Ko ti brani.”
“O, izgleda da on ništa ne shvata”, rekla je za sebe.
“Kako? Ja sam kao lav željan svežeg mesa, a naiđem na crkotinu.”
“Opa, postala si metaforična.” Nedostatak njegove željene reakcije je ubijao.
“Ne mogu da se svetim, niti da napadam slabije od sebe. Ponos mi ne da. Ti si bio sila nekada. Šta ti se to desilo?” Stavila je svoje ruke na njegova ramena u želji da ga zagrli. On je mirno odgovorio:
“Vreme.” Ali njeno prisustvo nije mogao više izdržati. Njen prokleti parfem mu se uvukao u nozdrve i budio nemir i divlju strast u njemu kao nekada. Njena vitka figura i tesna haljina koja oslikava obline, a koju je tajno na svojoj čaši merkao, rasplamsala je plamen opasne želje. Onda se okrenuo i pogledao je, tada se ona trgla. Videla je skoro varnice u njegovim očima. Htela je da se odmakne, ali je on uhvatio i stegao za ruku. Poljubio je strasno iznenada. A onda joj rekao:
“Idemo kod mene u sobu!” Ona je bila zatečena naglom promenom njegovog raspoloženja. Gledala ga je širom otvorenih očiju bez treptaja. On je ustao i krenuo, ona je nepomično u mestu stajala. Povukao je za ruku zapovednički rekao:
“Polazi.” Oh, znala je da ovo nije kako treba, ali je telo izdalo, telo koje je drhtalo od želje za njegovim dodirima. I bez reči je pošla i predala se i bilo je sve što je trebalo biti i za šta je Bog stvorio muškarca i ženu. Dok je ležala u beloj postelji kraj njega rekla je tiho: “Nisam očekivala da će se ovo desiti.” On je sada zvučio malo podrugljivo.
“Jel da? A znala si da dođeš i da me potražiš čim si saznala da sam u hotelu.” Onda je ponovo počeo da je dodiruje.
“Znam ja dobro, šta ti želiš! Prepusti se.” I ona mu se prepustila. Nikada ni prema kome nije osećala toliku želju i strast. Ma da je prekorevala sebe što njen plan nije uspeo. Nije dovoljno jaka. Ponovo je on pobedio, ponovo je sve po njegovom, i bez pitanja joj se uvlači pod kožu i svaki deo njenog bića. Nakom što se smrklo, on je rekao:
“Hvala ti što si došla da me podsetiš ko sam ja. A sad moraš da ideš, imam posla.” Ona je nerado ustala iz kreveta i krenula skupljati svoje stvari.
” Doći ću sutra. Moramo razgovarati. Znam da i ti mene voliš. Ali sve ovo između nas je tako pogrešno. Ma da ceo moj život je pogrešan.” On nije imao volje da je sluša.
“Dođi sutra ako hoćeš. Sada moraš ići. Ja za pola sata imam sastanak.” I ona je izašla. Sada je ona delovala kao omamljena. Išla je ulicom i u svojim mislima pričala svoju ispovest, sve ono što je njemu želela reći.
Sutra kada su se ponovo sastali, u njegovoj kancelariji koja se nalazila na četvrtom spratu nove veleletne zgrade ona ga je pitala:
“Zašto si me izdao? Ti si trebao da me čuvaš i braniš od svih! Tebi sam najviše verovala.” On je mirno odgovorio: “Ne mogu da služim nekom ko je slabiji od mene. Takva mi je priroda. Morao sam da te napadnem i probam da te uništim, da vidim tvoju pravu veličinu i snagu.” Suze su krenule iz njenih očiju.
“Zašto? Zašto? Kakav si ti to čovek? Sve je to pogrešno?”
“Zar ti odlučuješ u tuđe ime šta je ispravno, a šta pogrešno? Sa kojim pravom?” Ona je tiho odgovorila.
“Ali ti mene voliš.”
“Ti bi htela da te volim. Ti bi želela da te volim. Ti to sama ubeđuješ sebe. Ja te samo želim. Ako te zavolim obavestiću te.”
“Oh, kako je sebičan”, pomisli u sebi. Pa glasno reče:
“Ali ja te volim i trebaš mi.”
” Ne trebam ti. Ti si dovoljno jaka. Ja sam tvoja slabost, i otrov kojim sebe truješ.” Ona obrisa suze, okrenu se i ponosito reče:
“Odlazim! Nikad me više nećeš videti.” On se nasmeja.
“Doći ću, ako ti budem bio potreban, Ipak je moj zadatak da te čuvam. Obećao sam tvojim roditeljima.”
“Obećanje nikad nisi ispunio. Nikad ništa nisi učinio svojom voljom za mene. Za sve sam morala da te molim.”
“Kad pobediš te svoje dečje demone i odrasteš, tada ćeš biti spremna za nove borbe. I ja ću tada biti uz tebe. Neke stvari čovek mora da završi sam. Da bi upamtio lekcije.” Ona odlazeći povika.
“Oh Bože, zašto je sve u mom živitu pogrešno!?”
“Možda dok sastaljaš pazl, sve izgleda nejasno i pogrešno. Ali kad sve bude gotovo, videćeš celu sliku i to da je baš sve na svom mestu.” Ona se okrenu i zapreti mu:
“Nemoj slučajno više da mi se približavaš! Ti si opasan manipulator!”
“Dali ti sada stvarno veruješ da si me oterala iz svog života? I da si sada bezbedna?” Ona samo zalupi vrata njegove kancelarije za sobom i ne pogledavši ga. Pramen njene crne kose samo odleprša ostavljajući za sobom miris dobro poznatog dragog parfema. On udahnu duboko i blago se nasmeja. Znao je da, ne sreću se ponovo samo oni koji bi to hteli, već i oni koji moraju da odmrse konce svoje sudbine.
****
Vreo letnji dan, Ljiljana je sedela u parku na klupici u hladovini u svom rodnom gradu. Park u centru Leskovca pored ostalog krasi i spomenik podignut oslobodiocima ovog grada. Podignut od dobrovoljnih priloga povodom pedesetogodišnjice oslobođenja od Turaka 23. oktobra 1927. god. Za spomenik je korišćena fotografija Alekse Simonovića, narednika Drugog gvozdenog puka Moravske divizije. Rad vajara Dragomira Arambašića , figura vojnika napravljenog od bronze na granitnom postolju, predstavlja ratnika sa Solunskog fronta u punoj ratnoj opremi. Naslonjen na granični kamen, smiren i odlučan ali i pun pretnje. Na spomeniku je ispisano:”Palim za slobodu-zahvalni Leskovčani”. U okolini tog spomenika je najveća hladovina delom i zbog okolnih zgrada. Pozavršavala je sve obaveze koje je imala. A još nije bilo vreme da ide po rezultate krvne analize koje može podići tek posle 14h. Sačekaće malo, i preturaće po slikama u telefonu, to uvek radi kada treba da ubije vreme. Tako zanesena nije ni primetila da je neko iz daleka njoj poznat seo kraj nje. Trgao je dobro poznati glas:
“A ti se još nisi udala?” Neko joj je nož u srce zaboo i to osvetnički neočekivano. Okrenula se i videla njega kako se blago smeška očito zadovoljan što ju je tako iznenadio. Nije mogla verovati svojim očima. Otkud on ovde sada. Ali nije htela ni da skriva svoje neprijatne emocije koje je izazvao svojim rečima sada, zato mu je odgovorila:
“Nikad i nisam imala za cilj da se udam! Moje srce je čeznulo za partnerom koji će mi biti velika ljubav i podrška kroz život. Koji će me voleti beskrajno i bezuslovno. Zar to tebi nije poznato!?” On je nastavio svoju igru.
” Poznato. Itekako poznato. Ti si ona koja nikada neće prestati sanjati o idealnoj ljubavi koja ruši sve prepreke i granice. Ne shvatajući da na taj način bežiš od ljubavi i stvarnog života.” Ona ga je ljutito pogledala.
“Hvala ti na savetu. Ali nemam sada vremena za tvoja predavanja, moram da žurim.” Ustala je sa zelene, drvene klupice i skoro trčeći udaljila se od njega. Pobegla je kao srna kad lovca ugleda. Pobegla, a nije znala da on samo jedno želi da zna. Da li ga ona i dalje voli i da li mu oprašta. Jer čovek živi u večitoj zabludi. Da bi mogao da osuđuje, mora istinu sagledati sa svih mogućih strana, i da se otvori za sve mogućnosti. On je bio spreman, a da li je ona?
****
“Da li znaš šta sam čula? Nećeš verovati. Uroš je zaprosio devojku! Kažu uskoro se ženi. Ne znamo ni koja je.” Rekla je drugarica Ljiljani skoro u jednom dahu dok trčale kroz park koji se nalazi na istočnoj padini brda Hisar i posvećen je borcima NOVJ-a i žrtvama fašizma iz tog kraja koji su poginuli tokom Drugog svetskog rata. Spomen park Revolucije koji se nekada nalazio na razglednicama grada Leskovca sagrađen je 1971. god. Delo arhitekte Bogdana Bogdanovića se sastoji od tri celine : ceremonijalni put, prostor sa kenotafima i simbolična skulptura koja se uzdiže nad amfiteatrom. Na početku staze od 450 metare i ulaza u park nalazi se drveni most izrezbaren po uzoru na lokalnu tradicionalnu arhitekturu.Uz stazu na svakih 8 do 12 metara nalazi se po jedan omanji krajputaš. Komemorativni deo Spomen parka sastoji se od ukupno 34 stećka visine od 1.2 do 2.2 metara. Na njih 14 ispisana su imena svih narodnih heroja iz Leskovca i okoline. Na 3 imena značajnih revolucionara , a na 17 palih boraca sahranjenih u parku. Centralni konični spomenik podignut u čast preko 1.000 palih boraca NOVOJ-a i žrtava fašizma iz Leskoca i okoline poznat pod imenom “Boginja pobede”. Ali ga je sam Bogdanović nazvao “Šumska boginja” Spomenik se sastoji od 12 metara visokog konus na čijem vrhu stoji kruna sa koje su visila četiri ornamenta ( naušnice). Spomen-park Revolucije je 1992. god. regostrovan kao znamenito mesto. I svakako mesto na kojem možete udahnuti lepotu prirode .
Ljiljana je odjednom osetila napad vreline u svojim obrazima i blago zujanje u ušima. Zastala je i sela na klupicu videći da je počelo sve da se vrti oko nje. Maca joj dodade svoju ceđenu limunadu.
“Evo popi da se povratiš. Možda nisam trebala tako naglo da ti ispričam, ali ja drugačije ne umem.” Kada Ljiljana dođe do daha upita je:
“Pričaj sada sve što si čula. Ženi se?”
“Dobro Ljiljo, nemoj sada ovde da umreš. Rekla sam da su glasine. Nije to sve provereno. Ali ako jeste istina, moramo biti pripremljene za situaciju.”
“To su laži! Neko namerno širi neistine, ne može on to meni da učini!” Pričala je brzo i u panici.
“Videli smo se prošle nedelje. Nije pričao o ženidbi.”
” Opa, videli ste se? A ja o tome ništa ne znam. Šta ti je rekao?” Ljiljana je nastavila:
“Ne mogu ni da se setim. Mislim da me je samo pitao zašto se nisam udala? Posle sam ja otišla.” Rekla je tužno.
” Ala ti umeš sve da pokvariš! Kako si mogla da odeš posle takvog pitanja?” Maca je osula kritiku.
“Kako da ne odem? Tim pitanjem kao da mi je bacio žar u krilo i strašno je bolelo i peklo. Šta da mu kažem? “Zato što te volim i čekam tebe?” Ne mogu tako poniziti sebe posle svega.” Branila se Ljiljana, brišući znoj sa čela. Maca je zaključila:
“Dobro, ajde da se skoncentrišemo na problem kako da ga sprečimo da se oženi.” Ljiljana je pogledala oko sebe. Predivna priroda i veseli cvrkut ptica bili su iritantni u tom prenutku. Zaljubljeni par koji je bio za susednom klupicom je nervirao. Želela je da polomi sve oko sebe i da vrisne najsnažnije što može, tako snažan bes je obuzeo. Pogledala je besno u drugaricu i rekla:
“Kako? Ima li uopšte smisla sprečavati ga, on je izabrao nju, nije mene!” Zatim je ustala i do kuće otrčala nije mogla podneti sopstvenu torturu emocija koje su navaljivale kao bujica. Trebalo je sigurno mesto među poznatim zidovima da otvori svoju dušu i na miru prolije okean suza koje su se rodile kad je jedna nada umrla. Nada, koju je slobodno mogla ostaviti i sahraniti u onom spomen- parku posvećenom žrtvama fašizma. Obećala je sebi da će ovog puta biti sve drugačije. Trebala je da mu se osveti za svu njenu patnju i njegovo odbacivanje, a gle on je ponovo odbacio. Ponovo joj podvalio i povredio. Nije smela ni sebi priznati da se tajno nadala da postoji čudo. Baš to neko čudo koje se ljubav zove. I da će njihova ljubav pobediti i naći svoj put. Ali čudo ne postoji, i rana nikako da zaceli…
****
“Zašto radiš takve stvari? Nismo više deca.” Rekao je prijatelj Urošu koji se zadovoljno smeškao svom liku u ogledalu nakon što je čuo od njega da se Ljiljana vratila za Beograd.
“Nisam imao izbora. Kad god joj se približim priča o nekoj osveti. Ne zna moje razloge zašto sam morao da je ostavim. Neće ni da sasluša. Koliko treba vremena da prođe? Koliko godina da mi oprosti?” Uroš je izneo svoje razloge.
“Šta misliš, hoće li ti sada ovu laž oprostiti?” Upitao ga je prijatelj.
“Moraće da podvuče crtu i rasčisti sama sa sobom da li me mrzi ili me voli. A ljubav sve oprašta zar ne?” Izgovorio je samouvereno.
“Zašto si se ti tako sredio, sijaš od zadovoljstva?” Prijatelj je bio znatiželjan. Uroš izvadi iz džepa malu crvenu kutiju sa prstenom.
“Idem da je zaprosim. Da okušam svoju sreću. Da stavim ljubav na ispit sada. Da prekinemo začarani krug.”
***
Oči umorne od suza i ogoljena duša željna ljubavi koje su danima boravile u sobi kao u tamnici, srele su na vratima svog stana koji se nalazio u Beogradu na Voždovcu u blizini šoping centra “Stadion” najvećeg neprijatelja. A on je blistao kao nikada u svoj lepoti i veličini srećan i samouveren. Otvorila je vrata. I pustila ga da uđe. Od pogleda na njegove oči telo je počelo da drhti, a noge su je izdale. Brzo je sela na smeđi kožni trosed i on kraj nje. Nemo su se gledali. A onda je on uhvatio za ruke koje su bile ledene, pokušao je na taj način da svojim stiskom spreči njihovo drhtanje i da ih ugreje. Ona je bila u pidžami, bleda i ličila je na nekog ko se prepao do smrti. Nije se baš ovome nadao, mora malo da je pribere, da je oživi. Ustao je i podigao uvis, nije se opirala. Stegao je u snažan zagrljaj i noj je tada počelo sve da se vrti. Bilo je kao san. Više nije bila sigurna da li sanja ili možda umire sa svojom poslednjom željom da on dođe i da je zagrli. Prošaputala je:
“Izgleda da umirem. Smrt je došla po mene. Ovo nije stvaro, ovo se ne dešava.” On je rekao:
” Volim te. Volim te. Ti si jedina žena u mom životu koju volim. Ne umireš, ljubav je došla oboje da nas oživi.” Držeći je u snažnom zagrljaju ljubio je po vratu svojim vrelim i mekim usnama. Onda je spustio ponovo na kožni trosed klekao i izvadio prsten.
“Udaj se za mene!” I nije to bilo pitanje već vapaj jedne duše. Druga se duša odazvala i rekla je:
“Da!” I suze su krenule od radosti. A srce zatreptalo od sreće…
Čuda postoje, čudo ljubavi je najdivnije. Samo je nekada potrebno otvoriti vrata ljubavi i zameniti mržnju oproštajem da se konci sudbine razmrse.
* Priča je iz knjige “UDAH LJUBAVI” Dragane Miljković, koja je u pripremi.
BIOGRAFIJA
Dragana Miljković, književnica i pesnikinja, rođena je u jesen 1981.god u Leskovcu.
Ljubav prema poeziji i pisanju gaji još od ranih školskih dana.
Predsednica je SKOR-a ( Saveza književnika u otadžbini i rasejanju ), za ogranak u Leskovcu, i članica kluba Poezija 016.
Dobitnica je brojnih pohvala i priznanja širom Srbije, i učesnica brojnih književnih manifestacija.
Njene radove, pesme i priče objavilo je više od 30-ak zbornika u zemlji i regionu, među kojima su: „Mozaik lirike“, „Kupidonova strela“, Zmajjovanje“, „Poezija SRB“, „Ostajte ovde“, „Sazvežđa“, „Zvezdani Kolodvor“, „Put ljubavi“, „Priče naših snova“, „Poezofija“, „Jasika na vetru“, „Blagovesnik“, …
U februaru 2017. god. objavila je prvu samostalnu knjigu poezije pod nazivom „Srce koje se zaljubljuje lako“, a u septembru iste godine i drugu pod nazivom „Melodije tišine“.
Jula 2019. god. svetlost dana je ugledala i njena prva knjiga za decu pod nazivom „30 priča za laku noć“.
Draganin rad možete pratiti na Facebook stranicama – Dragana Miljković Poet i Dragana Miljković.
Dugi niz godina živi na relaciji Srbija – Amerika.
Voli prirodu, decu, putovanja, životinje, umetnost i lepotu i posvećuje im se nesebično.
Velika joj je želja da ode u Jerusalim i poseti Hrišćanske svetinje u njemu.
RSS