Kada sam najviše gubila, zapravo sam pobedjivala.
Tada bih sebe, posle par godina, ponovo pogledala u ogledalu,
baš kao večeras i pitala: Ko si ti?
Kada ne želiš da spavaš, jer sanjaš pogrešne ljude.
Kada se suprostaviš univerzumu i po cenu života na planeti ovoj.
Kada sebi, konačno, daš neke ključne
i od životne važnosti odgovore.
Kada shvatiš da te osoba iz ogledala podseća na smisao i misiju.
Pitaš i dobiješ odgovor.
Univerzum te poštuje!
Zbog istrajnosti odlučnosti, zbog “inata”.
- Ne, ne želim tvoje darove,
ni talente, ni lepotu posebnu!
Ne, ne treba mi ništa od tebe,
ako nije po mom.
Univerzum nakon par godina shvati,
i pokloni ti se kao kraljici. Tada vreme, zvezde i tiha noć miluju kožu, a jutro ti umije dušu.
Ptice pevaju za tebe, insekti se sklanjaju, mačke ti daruju eleganciju,
a psi prestanu da laju glasno.Čuješ sopstveni šum u otkucaju srca
i zapamtiš tempo.
U tom tempu zakoračiš u budućnost laganim koracima da stigneš do svog univerzalnog bića.
“Niko, sem tebe, ne može da te podigne najbolje, niti da te ponizi
” najgore”.”
Biram da sebe samu volim, najviše, baš kao što sam bila voljena, ne manje od toga.
Autor teksta: Nataša Milinčić
© Nataša Milinčić 2024/8
———-
RSS