Рецензија младе ауторке Биљане Димчић
,,Рекли би људи: па шта те ту чуди?!
Што се буниш пред стиховима правим
Зар и ту младићку срећу ја да кварим
А, ти, шта ћеш? Да ли знаш, можда?“ Б.Д.
Тешко је одабрати израз којим бих се обратила малом-великом песнику, те сам покушала стиховима, јер ћемо се тако, ипак, најбоље разумети. Наиме, Јован Балевски је срцем и откуцајима тог истог срца, запловио у љупке стихове, који када се читају, откривају прецизно установљене форме песничког казивања. Волела бих да га некако изненадим и приволим, заправо, усмерим његово корачање по стазама живота. Његове песме попут поветарца ћарлијају и видају душе одраслих на ливадама маште и дечије стварности. То је за мене веома озбиљан задатак, најтежи од свих, прожет најтананијим искрицма карактера у том узрасту. Тада се рађају прве симпатије, дочарава свет одраслих, учи од учитеља и првих наставника. Такође се испевава непосредна природа и свет око нас. Тако десетогодишњи Јован пева о природи умилно:
Природа је
Кад ветар кроз лишће шушне,
Кад на мору
талас обалу запљусне.
Јованова прва збирка песама одише чистотом и надахнутим казивањем сложених тема које он зналачки обрађује и пева стиховима. То чини као да је већ искусио младићко доба. Добрица Ерић као да мисли на Јована када стихогласује: ,,Верујем да је већ одавно неко опевао Космај, али желим и ја …” А ја проналазим у овом младом песнику лепоту речи и тема које су надахнуто обрађене јер речи потичу из нежног и надасве искреног срца. Јован нам даје, уз помоћ старијих помоћника, упс, старијих другара, да разумемо његов дивни свет у коме се он креће и разуме лепу реч. Најтеже је писати једноставно, а управо нам ту чисту и слоговно опевану једноставност дарује Јован. Он са свима има однос пријатељства: са природом, другарима, и девојчицом, мамом, те и са науком на крају. Ова збирка песама је целина која нам открива један свет доброг васпитања како у школи тако и ван ње. Фасцинација Јовановим стиховима је за мене садржана управо у пажљиво одабраним емоцијама које се осећају у свакој песми јер су невине. Кратко и јасно. Нема шта ту много да се прича јер Јован зна шта му је чинити. Старији песници би да подетиње, те се шале са децом попут Ршума: ,,Ишли сми у Африку, да садимо паприку, знате ону жуту фину али љуту”. Јован је, пак, озбиљан и пише како је Свети Сава од младог Растка достигао пуну веру за нова поколења која га славе!
,,Свети Сава градио је школе
Зато му се данас деца моле.“
Читајући песму ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ осетила сам да ме песма, односно речи уверавају ко је био Свети Сава и што је учинио за наше школство. Баш онако као да ми Јован држи предавање из веронауке на петом часу, у учионици, где су присутни бројни ђаци, који марљиво слушају наставника, постављајући притом паметна питања. Браво момче! Красна те будућност чека.
Врање, 21. септембар, 2017.
Биљана Димчић
RSS