Kad bih vladao Srbijom, počeo bih od nule. A to znači — bio bih realan. I da bih izabrao i krenuo najsigurnijim putem. Glavni slogan moje vladavine, ispisan na svim zastavama bi glasio: Mi smo niko i ništa. To bi bila srpska stajna tačka i polazna pozicija. Tako bismo bar budućim naraštajima otvorili oči i obezbedili svetliju budućnost. Da znaju ko su i šta su i da se ne iznenađuju kad se nađu bilo gde na zemaljskoj kugli i budu tretirani kao nuline nule.
Ako se nekim slučajem negde u nekom kutku Zemljinog šara ispostavi da nije tako, to će biti čist ćar i prijatno iznenađenje koje ne može nikome da škodi.
Razume se da bih se istog časa okrenuo budućnosti i zauvek raskrstio s prošlošću, a zatim tako obučenom i pripremljenom narodu, a sve za njegovo dobro, otvorio oči za nove perspektive. Menjanje svesti i mentaliteta i sve što on nudi i ide uz njega, započeo bih ukidanjem različitih mišljenja, a potom i svih dosadašnjih razlika kao što su žensko–muško; istok–zapad; dan–noć; svetlo–tama… A pre svega, ratosiljao bih se maternjeg jezika na kome nikad nismo uspeli da kažemo nešto što bi ikome išta značilo. Naoružan strpljenjem postepeno bih redom zatirao mitove i legende, svu mistiku i patetiku, sve transcendentno i onostrano, sve arhetipsko i kolektivno nesvesno, kako bismo se odrekli svega što miriše na naciju i tradiciju, tamjan i ćirilicu, veru, verovanja i veronauku, kosmos i Kosovo, pravoslavlje i Rusiju i svu ostalu dotrajalu starudiju i skalameriju. Radikalni raskid sa prošlošću svakako bi bio efikasniji ako bismo promenili i izanđalo ime — Srbija. Ako ne celo, ono bar prva tri suglasnika koje je nemoguće izgovoriti. I za odrasle Srbe umesto imena uveo bih inicijale. Ono što važi za maloletnike da se primeni i na odrasle pripadnike te nedozrele i neodgovorne nacije.
Umesto domaćih vlasti bilo bi najpametnije i najpraktičnije angažovati višak zaposlenih bilo koje ambasade, poveriti im i zamoliti ih da preuzmu naše najvažnije državne poslove. I slučajni prolaznici, pa i turisti će te poslove obavljati bolje i jeftinije nego naši dobro plaćeni, priučeni lokalci. U svakom slučaju to mora biti neko sa strane. Znamo da je bilo čije mišljenje merodavnije od našeg i ko god nam bude krojio kapu, bolje će je skrojiti nego mi sami. Od svih običaja i ukupne tradicije valjalo bi zadržati uobičajeno bombardovanje Srbije, ako ne svakodnevno, a ono bar za Božić i Vaskrs.
Sa svešću da je to proces, strpljivo i s ljubavlju bavio bih se humanitarnim radom čiji bi smisao bio radikalno iskorenjivanje iz korena.
Srbiju bih pretvorio u sigurnu kuću koja je vaša koliko i naša. I svu je preplavio putokazima i bilbordima na kojima bi pisalo: Tu smo dok ne dođete! Čuvamo od lupeža vaš dom sve dok ne dođe domaćin! U slučaju većih globalnih iskušenja bićemo spremni da sve svoje prepustimo pametnijima. Koncept beskućnika koji pod jorganima leže po putevima biće konačno ostvarenje naših snova i tome se unapred radujemo.
Ne znam otkud mi to, ali Srbiju budućnosti vidim kao pačvork od jorgana, kao u pesmi Džona Lenona Imagine.
Nije slučajno što će naš idol, simbol slobode i pravde, naša najbolja preporuka pred svetom, zauvek ostati onaj trostruki narodni heroj koji je pobio najviše Srba u istoriji. Algemajne cajtung ga je ovih dana proglasio jednim od najvećih masovnih ubica dvadesetog veka. Na tu ocenu su se ljutili samo Srbi!
Nedeljnik.rs
RSS