“Тада сам схватио да ми живот неће бити онакав, какав сам ја, да буде, желио, већ да ме носи неки снажан вјетар судбине… ” – записао је славни Црњански прије више од пола вијека. Деценијама касније, по завршетку Гимназије, док је већина моје генерације имала јасне визије и планове за будућност, само је мене, сада знам, понио тај “снажни вјетар судбине”. Али, ма колико далеко да ме је однио од оног живота, “какав сам ја, да буде, желио”, ипак ме је упутио, такође сада знам, ка оном правом. Почео сам писати. Највећа инспирација су ми били људи око мене и њихове судбине, по којима су настале моје прве пјесме, кратке приче и новеле, а за њима и моја прва књига. За наслов се нисам двоумио. Вјетрови судбине су ме упутили на ове књижевне стазе и они и носе наслов моје прве књиге. А у њој, за некога све, за свакога понешто. Од стихова “Пожели човјек, тако, да се једном врати, у оно вријеме у коме, чини му се, мање пати”, преко кратких прича о дјетињству, чежњи и младости, па све до новела у којима “судбина пише необичне приче у велику књигу живота”.
Овим ријечима је млади писац, новинар и блогер, Миладин Тришић почео разговор са новинарима наше издавачке куће, која планира у својим будућим издањима да уврсти и неко од дјела овог младог аутора. Миладин Тришић рођен је 1995. године у Љубовији, Србији. Живи у Братунцу, Републици Српској, а тренутно је студент четврте године руског и српског језика на Филозофском факултету у Источном Сарајеву. Добитник је великог броја награда, признања и похвала за свој књижевни рад, од којих је најважнија она за најбољег младог писца у БиХ, из 2008. године. Бавио се такође и новинарским послом, као радијски водитељ и новинарски уредник. Прошле године је издао прву књигу под називом “Вјетрови судбине”. Друга, “Љубав на папиру”, објављена је прошле године у коауторском издању „Казаљке живота“, као награда за Миладинову најбољу кратку причу конкурса издавачке куће „Пром продукција“ из Београда, на чијем је сајму прошле године такође и промовисана, а са њом и Миладин као млади писац. Тришић је такође аутор и драме „Три сестре Сарајева“ које је недавно објављена на сајту новинара и уредника Пеђе Ковачевића, а такође има и написан роман „Тајна вишеградске ћуприје“, који је био овогодишњи учесник „Златне сове“ – престижне књижевне награде. За наше читаоце је прослиједио једну од својих посљедњих пјесама, под називом „Траговима великана“, коју је написао ове године током боравка у Москви.
ТРАГОВИМА ВЕЛИКАНА – МИЛАДИН ТРИШИЋ
Колико далеко одемо за сновима, толико близу смо њиховом
остварењу, све може да буде и прође, али ништа не гаси жељу.
Москва и недјеља – један давни, дјечачки сан, свему што
се дуго сања, мора једном доћи и буђења дан.
Кремљ и Трг црвени – тек кад упознамо велике ствари, схватимо
колико смо мали. Али, и наши кораци мали могу оставити
трагове велике и наши кораци могу пронаћи земље далеке.
Ходао сам данас Тргом црвеним, по коме су некад ходили
писци велики. Шетао сам истим оним улицама, на којима је
некад Пушкинов Евгеније срео лијепу Татјану, а Достојевски,
преко злочина и казне, сазнао тајну.
Прошао сам истим оним улицама каменим, на којима су
некад Гогољ и Тургењев писали о људима заборављеним.
“У Москву, у Москву” – говорили су Чеховљеви јунаци, јер
тамо су прави, како Андрић рече, крај пута, животни знаци.
Ишао сам истим оним стазама, са којих је Ана Карењина
пред воз смрти отишла право, јер освету, која је била њена,
да узврати и да воли забрањеног, Бог јој није дао.
Прошао сам оним истим улицама као Горковљева „Мати“,
која нас је научила да срећу своју увијек нађе онај ко пати.
На крају, није било веће среће за мене, него проћи оним
истим путевима, као Јесењин славни, који је заувијек
уљепшао животе многих, па и мој свијет мали.
А, има ли ишта боље, него кад оставиш печат и трагове
своје, за времена и људе, будуће, нове. И у том трену
поноса и среће, запјевах Јесењинове стихове на сав глас:
Тих смо година много вољели, али су мало вољели нас!
RSS