BIOGRAFIJA I STVARALAŠTVO
Rođen sam 5. jula 1946. godine u Lici u Pišaću u zaseoku Čorci koje se prostiralo na tzv. Čorkovom brdu. Moji roditelji su se upoznali u ratu ali su dočekali kraj rata da bi stvarali porodicu nakon tridesete godine starosti. Šire gledano rođen sam na „buretu baruta“ kako se često naziva ovaj deo kugle zemaljske pravoga imena Balkansko poluostrvo. Rođen sam na prostoru nekadašnje divne zemlje Jugoslavije za koju su umni ljudi govorili da je „kuća izgrađena na sred puta“ koja je smetala silnicima koji su tim putem hteli da ovladaju, zato je ta divna kuća 1991. godine i porušena.
Nemam svoju pravu rodnu kuću, jer je kuća moga dede spaljena 1942. a ja sam se rodio u podrumu koji je bio ispod nje u kojem se držalo blago da odozdo grije u ledenim ličkim zimama. Taj podrum i njegove zidine su po završetku Drugog svetskog rata bili pokriveni granama, ostacima nagorelih greda preko kojih su stavljeni ostaci padobranskog platna, vojničkih šatora i trava, to je bio krov pod kojim sam proveo svoju prvu i jedinu hladnu ličku zimu. Zanimljiva je priča moje majke kako je na tom podrumu napravila vrata da nas štite od zime i zveri. Obesila je jedan deblji lički biljac a ispred njega bi sa vanjske strane privukla oveći glogov grm da nebi vukovi mogli ući u podrum jer su joj stariji rekli da vuk neće na glogovo trnje. Otac je umro od posledica bolesti koju je zadobio u ratu tri meseca prije moga rođenja, sudbinu njegovih roditelja mog dede i bake saznala je moja mater posle rata. Deda je umro na samom početku rata u maju 1941. godine a baki se u ratnom vihoru izgubio svaki trag. Majčin otac moj deda umro je još 1920. kad je mojoj majci bilo sedam godina, njena mama moja baka umrla je desetak dana nakon što sam se rodio. Tako ja i majka ostadosmo sami na svetu što kažu bez ikog svog jer svi ostali bliži preci i rodbina izginuli su i poumirali u proteklim ratovima a neki otišli u Ameriku prije ratova. Pošto nemam svoju rodnu kuću još kao mali shvatio sam da imam samo svoju rodnu Krbavu i Liku i eto otud moja ljubav i inspiracija da pišem o tim mojim rodnim svetinjama.
Nepunih godinu dana nakon moga rođenja prvih dana proleća 1947. godine, moja majka otresita i hrabra Ličanka donela je, kako je sama često znala reći, svoju najtežu ali i najispravniju životnu odluku, da ostavi pusto i ugašeno ognjište i krene u svet kako bi za nas dvoje obezbedila bolji život. Sve što je imala stavila je u dve vreće, nešto robe i dva biljca, mene je uzela na ruke i krenula u Slavoniju a na svom putu zaustavila se u Vukovaru.
Ne mogu reći da sam odrastao u Vukovaru jer sam od svoje četvrte godine živio na starim salašima koji su bili u bližoj ili daljoj okolini grada. Od svoje pete do devete godine živio sam na salašu koji se nalazio na brdu iznad crkve Svete Petke na Dobroj vodi. Taj period života u kojem sam pošao u školu, leta i zime provedene uz Crkvu Svete Petke, put do škole kroz divno zelenilo šume Adica nosim u sebi ceo život. Tu počinju i moja prva sećanja na ljude i događaje a naročito na naše Ličana koji su ovde kolonizirani i osnovali svoju Seljačku radnu zadrugu.
Zato kasnije nastaju pesme i priče u kojima o njima govorim i u koje sam unosio ponešto od onoga što sam od njih slušao i pamtio. Moju majku su upravo ti naši zemljaci Ličani primili na rad u Seljačku radnu zadrugu i tako smo bili u situaciji da živimo zaista bez većih materijalnih problema. Te teške poratne godine kao i prirodne nepogode naročito suša obilježje su početak pedesetih godina 20. veka u kojima je vladala nestašica a u pojedinim situacijama i glad.
Ja ih, za razliku od mnogih mojih vršnjaka i prijatelja ne pamtim kao takve, hrane za svoje potrebe smo imali zaista dovoljno i to raznolike od mleka i sira do povrća i mesa tako da nismo u ničem oskudevali. u zadruzi se u to vreme to sve dobijalo umesto plate uz takozvane trudodane a kasnije i tačkice za kupovinu odeće i drugi potrebnih proizvoda.
Uspomene iz detinjstva su nešto najlepše što nosimo sa sobom kroz ceo život, zato su i nastale pesme o Dobroj vodi i Adici u kojima sam provodio detinjstvo kao i priče o Lici i kolonistima iz Like uz koje sam rastao a kojih se sećam i spominjem ih u mojim pesmama i pričama. Ipak i pored takvog polunomadskog načina života školu sam pohađao u gradu te završio osnovnu i srednju školu i zaposlio se u tvornici Borovo. Kasnije sam uz rad završio i Višu školu za socijalne radnike. U svojih 40 godina radnog staža radio sam različite poslove bio radnik za strojem, referent ONO i DSZ, obavljao volonterske i profesionalne političke funkcije u omladini sam bio član Sekretarijata SSOJ, bio sam direktor informativne kuće Vukovarske novine i Radio Vukovar, u kojoj sam radio i kao novinar. Ranije sam bio dopisnik lista Sarajevske vojne oblasti „Mladi borac“ omladinskog lista „Mladost“ i drugih. Radio sam u Prelaznoj policiji UNTAES-a za Slavoniju i Baranju i u penziju otišao iz policije 2001. godine.
Od osnove škole do danas se bavim pisanjem, počeo sam pisati ljubavne pesme kao i mnogi moji vršnjaci, pišem pesme i priče o Lici i Ličanima iz moga rodnog kraja a napisao sam i dosta pesama o Vukovaru svome drugom zavičaju. Mnogi od mojih “ranih radova” su izgubljeni u brojnim selidbama i u poslednjem ratu, a deo onoga što je sačuvano i ono što je nastalo poslednjih godina nakon 1991. godine, pripremljeno je za izdavanje dve knjIge pod imenom „LIČKA DUŠA“ i „VUKOVAR U SRCU“.
Pisao sam pesme za koje je komponovana muzika i koje je snimio renomirani pevač ličkih pesama. Objavljivao sam radove u više različitih časopisa, neke od mojih pesama su proteklih godina ušle u program na tradicionalnoj manifestaciji koja je posvećena pesniku Branku Radičeviću „Brankovi dani“, koja se održava kod Hrama Svete Petke na Dobroj vodi u Vukovaru. Više od trideset priča i pesama izabrano je na različitim konkursima i objavljeno je u nekoliko Antologija i Zbornika poezije i proze, pisaca amatera:
– Pesnički konkurs 2014.2015.2016. Udruženja Srpsko-Bugarskog prijateljstva Novi Sad
– NJENO IME JE ŽENA – izdavač SVEN NIŠ
– ŽELIM DA TI KAŽEM – izdavač SVEN NIŠ
– Pesnički sabor duhovne i rodoljubive poezije
u Slavu Svete Petke 2015.- Pesnički klub POETA i Parohija Borčansko-Ovčanska
– PRIČAJ MI RODNI KRAJU – izdavač SVEN NIŠ
– SLATKO PIJANSTVO LJUBAVI – Klub umjetničkih duša Mrkonjić Grad,
dobitnik književne nagrade za Najintimniju ljubavnu pesmu
– Zbornik U IME TVOJE LJUBAVI – izdavač SVEN NIŠ
– Antologija NE DIRAJ MOJE OGNJIŠTE izdavač SVEN NIŠ
– Zbornik, FRUŠKA GORO TEBI NEK JE SLAVA – Manastir Bešenovo
– Zbornik, Radova međunarodnog pjesničkog maratona KC Kikinda
– Zbornik, Sa natječaja GARAVI SOKAK 2016.
– Prvi međunarodni zbornik –Književni kluba „Prota Vasa Živković“ -Pančevo
– Zbornik Prvi festival zavičajne poezije – Subotica 2016
– Zbornik, Najveće ljubavi 21. veka – Knjaževac 2016.
– PREMIO INTERNAZIONALE „La voce dei Poeti“ LECCE, Priznanje za pesmu na
srpskom jeziku
– Zajednička knjiga „Slavom predaka i snagom potomaka Srbija vaskrsava“
Izdavač SVEN NIŠ
– Konkurs PJESMA NAD PJESMAMA – Klub umjetničkih duša Mrkonjić Grad, 2017. dobitnik književne nagrade za Najemotivniju ljubavnu pesmu
– Međunarodni zbornik: ZEMLJO SLAVNIH PREDAKA, UK Raskovnik ,Smederevo
DRUGI DEO O PISANJU
Ja sam u Lici rođen i živim u Vukovaru od svoje prve godine ali me osećaj pripadnosti rodnom kraju nikada nije napustio a bez ikakvog posebnog uticaja on je veoma živ i kod mojih potomaka što pokazuje da je taj osećaj urođen i nasleđen u genima i da ga odvojenost od Like ne može ugasiti. U ovom kraju gde sam rastao bilo je dosta Ličana koji su ovamo stizali u traganju za poslom i boljim životom kao i kolonista iz Like uz koje sam odrastao. Kod njih sviju uvek se osećao duh privrženosti rodnom kraju koji i sadašnje generacije gaje. Njihove životne priče i sudbine, ono što sam od njih i svoje rodbine a naročito od moje majke u detinjstvu slušao i upamtio osnov su mojih priča, pesama i svega što prenosim u ovoj knjizi, da se pamti i sačuva. Život u Vukovaru kroz sve ove godine doneo je nova saznanja i nova osećanja razvio ljubav prema novom zavičaju i ljudima u njemu i dao mi mogućnost razvijanja svojih saznanja o životu i različitosti ljudi na ovim našim prostorima. Ipak o oba moja zavičaja svoja osećanja ljubavi i privrženosti najlakše iskazujem stihovima u kojima je Vukovar kao grad moga detinjstva, odrastanja i življenja ostavio posebna lično doživljena iskustva sećanja na sve periode moga života od školovanja, prvih ljubavi, ratnih događaja do života u gradu koji već godinama leči ratne rane na sebi i dušama ljudi koji ga vole i žive u njemu.
Nešto više je priča o Lici, mome poreklu i našoj porodici koje mi je prenosila majka i drugi članovi naše porodice, ima i onih drugih sa tematikom o ličkim ljudima, specifičnom govoru i zgodama iz života koje sam slušao kao dete i želim da ih sačuvam i prenesem potomcima. Jednim delom su to već poznate šale o Ličanima ali i istinite životne priče koje sam slušao od moje majke a u najvećem delu opisana su moja viđenja zbivanja i sećanja onakva kako sam ih ja u detinjstvu upamtio i shvatao, koja ne moraju biti u potpunosti verodostojna, jer mnogo toga seže u moje najranije detinjstvo kada se sasvim drugačije razumevaju i shvataju ljudi i događaji. Ne mogu ovo pisanje nazvati ni autobiografskim iako u njemu ima mnogo elemenata za takvo shvatanje. Ipak se u svemu ovome prepliču stvarnost, snovi, osećanja, doživljeno i u mašti stvoreno. Zato želim da naglasim da ovo nisu memoari ni pisanje istorije ovo su sećanja na dane moga detinjstva u kojima sam imao sreću da u jednom novom kraju odrastam uz ljude iz rodnog zavičaja. Od njih sam puno naučio o rodnome kraju i zato ga nikad nisam zaboravio. Ne samo o rodnom kraju, naučio sam uz njih mnogo toga, veoma rano sam naučio čitati da bi im mogao čitati junačke narodne pesme koje su ih sećale na Krajinu i Liku, Kordun i Baniju odakle su došli ovamo.
MILAN ČORAK
RSS