Имала сам ту част, да проведем скоро целих недељу дана у друштву делегације из Белорусије, која је гостовала на овогодишњем 63. по реду Сајму књига. Нисам још престала да размишљам о групи девојчица из Белорусије, које су учествовале на манифестацији „Радост Европе“ (2-5. октобра), а смело сам се прихватила нове групе, њихових жеља и очекивања.
Белоруска делегација је била, по мом мишљењу, у добром саставу. Не памтим да сам скоро сарађивала са тако добром и организованом групом. Размишљам о свим њиховим врлинама, а мане не могу да им пронађем… Па, можда, могу да уочим једну – остали су веома кратко у Србији, још пуно тога сам желела да виде и осете у мојој вољеној Отаџбини!
Као руководилац делегације представио ми се Алексеј Чарота, заменик директора издавачке куће „Звјазда“ и уредник часописа „Њоман“. Имала сам прилику раније да га упознам, преводила сам његов избор из савремене белоруске поезије (објављено у часопису Повеља, бр. 2, 2017), али, опет, нисам имала прилику нешто озбиљније да сарађујем са њим. При организовању активности током Сајма, Алексеј Чарота ме је задивио својом тачношћу и одговорношћу, а сваког плана се држао од почетка до краја, од речи до речи. Изабрати њега, као руководиоца групе, врло је мудар потез, јер он у сваком тренутку комуницира са својом групом, прослеђује обавештења, комуницира са Амбасадом Белорусије у Србији. Притом, не бежи од обавеза на штанду и стрпљиво тамо проводи одређено време свакога дана. Он је у групи и најискуснији – ово му је већ 5. пут да учествује на Сајму књига у Београду.
Када су ми рекли да долази директорка издавачке куће „Народнаја асвета“ Викторија Калистратова, очекивала сам строгу жену у комплет оделу са роковником под лактом. На моје велико одушевљење, дошла је чиста супротност моје замисли – једна фина дама, скромног држања и са благим осмехом на уснама. Имала сам утисак да се у неким тренуцима понаша као „мама групе“ у најбољем смислу те речи. Опомињала је и указивала на грешке, не вређајући никога, а све ситне проблеме је решавала у ходу. Наравно, одмах сам се највише спријатељила са њом, размишљајући како је то бити једина жена у групи и свакодневно се борити са својеглавим „дечацима“. Међутим, њој је то, некако, полазило за руком. Иако малена и фина, чинила је да се свако у њеном присуству осећа сигурно и спокојно.
Директор издавачке куће имена Јакуба Коласа је мудро ћутао, када су у питању мудре одлуке. Саслушао би свакога, уздахнуо, а потом изложио свој план, који је врло често био и најбољи. Његово име је Игор Малањак и он је један од људи који мало говоре, а много раде. Чудила сам се, како успева да запамти и у моменту се сети свих аутора и свих његових дела, за које га питају. Имала сам утисак, да је он најозбиљнији човек делегације, иако је умео лепо да се насмеје. На штанду је читао новине, ослушкивао коментаре српских читалаца (убеђена сам да их је разумео!) и пратио покрет и причу свакога из делегације, па и мене. Њега могу да замислим као неког директора, строгог и правичног, неког ко изгледа уздржано од осталих, али је увек ту за њих – у сваком тренутку, и лепом и тешком. Такви људи су невидљиви „стубови“ заједнице, који их држе на окупу и служе као узор.
Најсличнији мени и човек који је тврдио да је седео на Пушкиновој столици у једном музеју је Виктор Кажуро, учитељ и вишеструко награђивани песник из града Вилејке. Преводила сам његову збирку песама за децу, тачније, преводила сам четири сликовнице, које сам претворила у збирку под насловом „Песничке игре“. Виктор Кажуро је најстарији члан делегације и… најдетињастији. Он се смеје, шали, игра, рецитује стихове, пева и никада се не умори од тога. Он има моћ да те насмеје и заинтересује за нешто, али и да те успава својим успаванкама за децу и опет пробуди. Невероватно је, колико се истине може рећи кроз шалу, а то је баш оно, што овај песник ради. Потребно је само да га пажљиво слушамо и то ћемо разумети. Људи попут Виктора Кажура су танана душа групе – онај духовити део, без којег не би било тако занимљиво. За њега правила, просто, не важе – он има своја правила, свој песнички свет, у којем смо сви ми деца. И још важније – деца исте Земље, истог Неба. Браћа. Божија створења. И то не смемо никада да заборавимо, без обзира где смо и са киме. Рекла бих да песник и ја имамо једну кључну, заједничку особину – никада се не умарамо од љубави према људима.
Више пута сам чула коментаре читалаца, који су одушевљено говорили за Србе и Белорусе: „Па, ми смо исти народ!“ Понекад и ја сама мислим тако – заиста имамо много сличности. А понекад – морамо да сагледамо и разлике. Прво питање, које сам поставила Викторији било је: „Зашто се Белоруси не смеју на сликама?“ Ја се на свакој слици смејем, просто ми се лице пред камером само намести тако. А онда сам покушавала да их научим да се насмеју пред камером. Тежак је то посао! Онда сам имала другу недоумицу: „Зашто се Ви Белоруси не грлите на сликама? Хајде, да се сви погрлимо!“ И тако, корак по корак, трудила сам се да „посрбим“ белоруску групу…
Све у свему, ја се дивим белоруској озбиљности, тачности и стрпљивости. А они мојој брзини, несталности, жељи да „освојим“ и „привучем“ слушаоце. Нису разумели све моје шале (додуше, неке и јесу и то добро!) на промоцији књиге Виктора Кажура у Дечијем културном центру Београд и на штанду на Сајму при вођењу група, али су реаговали на моје покрете и необичан, слободан приступ људима. Смејали су, добацивали могуће одговоре, покушавали да учествују. А то је оно што сам желела – да их заједно све спојим, јер и белоруска група и српска деца (или публика уопште), сви су они – МОЈИ. Када се споје, они су оно што ја јесам и без чега нема ни мене.
Једнако плачем, када читам Бранка Радичевића и Максима Богдановича. Једнако се заљубим у љубав и са Јованом Дучићем и са Владимиром Караткевичем. Једнако се уплашим рата и са Иваном Гораном Ковачићем и са Пименом Панчанком. Једнако ме уздрмају „Светли гробови“ Јована Јовановића Змаја и „Белоруски партизани“ Јанке Купале. А данима уназад упоређујем Десанку Максимовић и Зоску Верас, јер осећам њихове заједничке нити…
У реду, слични смо. Сложићу се са свим људима, који су рекли да су Белоруси и Срби „слични“, „исти народ“, „Словени“, „браћа“ и др. Али, имамо и разлике, само не обраћамо много пажње на њих, јер те нас разлике не раздвајају. Оне чине да се међусобно допуњујемо и учимо једни друге оним најбољим што имамо. Као полови магнета, ето, то смо ми, то су народи наши и тежње наше, то се наши заједнички преци поново спајају у нама. Јер ми смо нераскидиво јединство. Како би рекао песник Виктор Кажуро – ми смо деца исте Земље и истог Неба… у сваком смислу.
Дајана Лазаревић
RSS