НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ (грч: Κυριακή του Παραλύτου), четврта недеља после Васкрса-Пасхе, посвећена чудесном исцељењу раслабљеног болесника, који је тридесет осам година боловао (Јован 5, 1-14). У канону ове недеље Црква слави Васкрсење Христово, Свете жене мироносице, Арханђела Михаила, који је заталасавао воду једном годишње (Јован 5, 4) и раслабљеног. Успомена на чудо у Силоамској бањи, код Овчијих врата у Јерусалиму, ове недеље славила се још у IX веку, а данас се успомена слави у недељу, понедељак и уторак четврте седмице после Пасхе.
Овај, као и даљи догађаји, наредних недељних дана, сведоче нам о Божанској свемоћи Господа Исуса Христа и тиме у нама јачају веру у истину Његовог Васкрсења. Осим тога, ови догађаји су се одиграли управо у периоду Педесетнице. Поредак недеље раслабљеног пева се још само у понедељак и уторак, јер се у среду слави нарочити празник – Преполовљење.
АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН
ПРИЧА O РАСЛАБЉЕНОМ
На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога.
Јеванђелист Јован пише:
“Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…”(Јован 5, 1-9).
Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.
Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: “Немам човека”. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се “узбурка вода”, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.
У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то “своје”, обавезно “своје”! И то “своје” се увек супротставља ”туђем” које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира “своје”: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: “Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…”. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао.
О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: “Немам човека!”. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку.
Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. “Хоћеш ли да будеш здрав?”. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и “религиозност”, такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност – ма колико се она представљала као некакво Хришћанство – није Хришћанство… Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – “Бог излио у наша срца”. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера…
АРХИМАНДРИТ ДР ЈУСТИН ПОПОВИЋ
БЕСЕДА У НЕДЕЉУ О РАСЛАБЉЕНОМ
(Манастир Ћелије, 1978. године)
Христос воскресе! Ваистину воскресе!
У четири речи казана је сва тајна и овога (и онога) света, и сваког човека, и тајна мога бића, и тајна вашег бића. Да није Васкрслог Господа, да није Васкрсења Његовог, да није Васкрслог Господа, не би нас било. Хришћана не би било у свету.
Али, чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: “Ја вас шаљем као овце међу вукове”[2]. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: “Устани”, и он одмах устаде;[3] и када каже Тавити: “Устани из мртвих”, и она уста из мртвих као из сна[4]. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена – то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет.
Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. “Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша”[5]. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји – а ко су они, шта су они? – Комарци, смрт, јато силних.[6]
Само Господ Христос стоји као Победитељ смрти и као Дародавац живота. У томе је Његова изузетна величина. Вера наша, вера је у Васкрсење Господа Христа, и у васкрсење нас самих. Христос је васкрсао, то значи, сви ћемо ми васкрснути! Он је зато и васкрсао да нам дарује Живот Вечни, да нам осигура победу над смрћу, ту једину истиниту победу у овоме свету. Све друге победе – то је смејурија. Милиони људи гину – ради чега? Ради чега људи гину данас? Не ради онога ради чега су и створени, не ради Вечнога Живота, него ради земаљских, трулежних, простих, ништавних ствари.
Када људи у безумљу свом забораве на Бога, када људи у безумљу свом гоне Господа Христа, шта бива са тим људима, шта је онда ова земља? Ова земља је онда лудница! Гонити Господа Христа, то најузвишеније Биће у овоме свету, тог највећег Човекољупца, шта је то? То је безумље, лудило! Ми људи, ми претварамо овај свет, ову малу звезду Божију што се Земља зове, претварамо у лудницу. Зато је свака осуда над човеком и човеку. Сви смо ми људи одговорни у овоме свету за смрт у овоме свету, за грехе у овоме свету, за ђаволе у овоме свету. Шта нам остаје ако заратимо са Богом? Увек смо слабији од Њега, увек ћемо страдати ми.
Гле, колико мртвих душа, колико лешева у Српском роду само. Људи одбацују Господа Христа, одбацују Живот Вечни ради чега? Шта им нуди овај свет? А ми стојимо заједно са Апостолом Павлом уз Вечну Истину: Христос васкрсе да и ми васкрснемо[7]. То је основна истина за нас хришћане. И Православна Црква слави Васкрсење Господа Христа, празник Његов, не један или два дана, већ четрдесет дана, до Спасовдана непрекидно се слави Васкрсење Господа Христа. Не само то, него се Васкрсење Господа Христа слави сваке Недеље – сваке Недеље, браћо, сећамо се Васкрсења Господа Христа. Васкрсење? Оно у нашој души не престаје. Сила Господа Христа излива се на нас, кроз Његово Свето Васкрсење, кроз ту бескрајну радост.
Чули сте данас из посланице Светог Јована Богослова, шта он вели за Господа Христа: “Оно што руке наше опипаше, оно што очи наше видеше, што уши наше чуше, Вечни Живот то вам ми јављамо, браћо”[8]. То вам јављамо, Господа Христа Који даје Вечни Живот. А ми смо Га рукама својим, као Његови ученици, опипали. Хришћанство гоњено скоро две хиљаде година створено је јаче од свих земаљских сила. Проћи ће многа мора и буре, али Црква Христова стоји и неће да пропадне. Пропадаће људи, али Црква неће! Свети Јован Богослов, човек који је свим бићем својим сведочио и сведочи, и свим убеђењем својим о томе, да је Богочовек Христос, Свети Јован вели: ”Ако хоћете да имате Вечни Живот, ви имајте веру у Господа Христа, у Његово Васкрсење, верујте Његовим делима”.[9]
Погледајте Апостола Петра како васкрсава људе, чини чудеса. Овце претварају вукове у овце и у јагањце. Свети Василије Острошки чини чудеса и данас, Свети Прохор Пчињски, и сви безбројни Светитељи Српски. Од кад то бива? – Од Васкрсења Господа Христа, од Празника који се празнује четрдесет дана, и недељема током године. То је оно што нас хришћане држи у овоме свету. Ми се смејемо гонитељима на нас, ми се смрти не бојимо, ми деца Васкрслог Господа, јер нам Он даје силе и снаге да победимо све оно што нас одваја од Бога, што нас одваја од Његове Правде, Његове Истине, Његове Доброте.
Нека би Благи Господ Васкрсли, преко Својих Ученика, преко Светог Јована, преко Пресвете Богородице и свих Светих, и нас учврстио у тој вери у Васкрсење Господа Христа, у васкрсење наше, да смо ми вечна бића, и да је наш посао у овоме свету да јавимо Васкрсење мртвих и победу над смрћу. Ту победу над смрћу сваки од нас доживљава када живи еванђелски, када се труди да вером у Господа Христа, да љубављу и молитвом испуни свој живот. А све то усечено дубоко у нашу душу води нас у Живот Вечни.
Христос воскресе! Ваистину воскресе!
RSS