“Отац к’о колац, а мајка је мајка.” Неко се дрзну, па ову изреку измисли, сврставајући је притом међу све оне пословице које се преносише са кољена на кољено; оне које пристају људском роду и човјечанству. Можда је неком послужила као утјеха за не узвраћену очеву љубав, указујући на то да је само мајка битна као родитељ, да само она може да воли и да је само она једина жртва у одгоју и васпитању дјетета.
Тако је мислио и Слободан, растући сам поред мајке, која се заиста трудила да му надомести љубав за оба родитеља. Било би нескромно рећи да она није била добра мајка и да јој је било лако; напротив, сва брига и пожртвовање пала су на њена плећа. Можда је зато љубоморно чувала свог јединца од свега и од свих, од оца поготову. Нада и Вукашин једва саставише три године у браку, у коме родише сина Слободана. Нада бјеше из угледне домаћинске куће; Остоје Војиновића, угледног и највећег трговца у крају, ћеркица. Поред Наде, имаде четири старија сина. Као најмлађа и притом једино женско дијете, одрастала је окружена љубављу и пажњом родитеља и старије браће, који су се утркивали да испуне сваку њену жељу. Када им је саопштила да жели да се уда за Вукашина, нису били одушевљени, али не хтједоше да јој противријече, те се сложише са њеним избором. Вукашин бјеше једино дијете Косте и Милеве, који важише за вриједне и поштене сељаке, веома скромног имовинског стања. Вукашина родише у позним годинама, тако да он сазри на брзину, преображујући се из дјечака у зрелог мушкарца, замјењујући дјечачке несташлуке тежачким радом и бригом око родитеља.
Кад им у кућу дође снајка Нада као да се поново родише, а тек друге године кад им се роди унук Слободан, њихова срећа се удвостручи. Прођоше три године као три дана, изгледало је као да је свима потаман, да је све на своме мјесту; само је Нада бивала све незадовољнија. Иако су се сви трудили око ње, није вредело; она није могла да прихвати чињеницу да остане у том планинском селу, да живи од стоке и усјева који сами производе. Почела је приговарати Вукашину како би било добро да оду у град и да се тамо обоје запосле; шта он није хтио ни да чује. Коме оставити старе и немоћне родитеље, како да остави ливаде и њиве на којима је поникао?! Помисао на град изазивала је у њему страх од непознатог. Од школе је имао само четири разреда; знао је да чита и пише, што му је било довољно у условима и окружењу у ком је живио. Његова горштачка плећа и жуљевити дланови, прекаљени и заливени знојем орача, косца и дрвосјече, никако се нису стапали са градском панорамом.
Би шта би! Нада покупи дијете и оде. Мали Слободан једва напунио двије године, тек што је почео да разазнаје, а опет недовољно да би запамтио. Колико је Вукашин патио, знао је само он. Чежњу за чедом, пригушивао је радом и само радом, не дозвољавајући себи предаха, што се могло уочити на његовом домаћинству. Градећи нову кућу, шталу, повећавајући број стоке сврставајући се тиме међу угледне и имућне домаћине.
Четири дуге године је живио у нади да ће се Нада предомислити и да ће се вратити да наставе тамо гдје су стали. Његове молбе и надања она је просто игнорисала. Запослена у библиотеци била је и више него задовољна, још кад се уселила у нови стан који јој је отац купио, са сином који је растао поред ње, давала је дојам заиста срећне жене. Тамо неког Вукашина једва да се и сјећала. Вукашин се тешка срца помири са тим, сваки пут кад би дошао да види Слободана, њихов сусрет би завршио свађом. Морао је да настави даље; ријеши да се поново ожени и то дјевојком из села која је знала сву ситуацију.Већ друге године, Марија му роди двије ћерке близнакиње, Веру и Милу. Поново се врати осмијех на његово лице, иако је у дну срца тињала туга због Слободана. Све што је отац желео, било је да га загрли и привије на своје груди, да удахне његов мирис и да му пољуби меке и топле обрашчиће којих је остао жељан. Сваки његов труд да му се приближи завршавао се неуспјешно, зато се Вукашин ослони на вријеме као јединог помоћника, ваљда ће временом Слободан разумјети и знати да отац низашта није крив и да ће му дати шансу да му се приближи и да имају макар најтању везу оца и сина. Како је вријеме пролазило, тако је јаз између њих бивао све већи. Упоредо са Слободановим одрастањем, расла је и одбојност према оцу. Кад би га срео на улици, одмах би промијенио смјер и то трчећи скоро побјегао. Никоме од другова није смио рећи да му је то отац. Стидио се његовог сељачког одијевања, гумених чизама и опанака, а нарочито се згражавао на то кад би га видио да у град дође са коњем, што је Вукашин редовно чинио. Морао је на коњу да дотјера брашно и све остале потребштине за кућу, јер у то вријеме није било путева за село. Како је игнорисао оца, тако исто није обраћао пажњу на Милу и Веру, двије сестрице које су га стидљиво проматрале издалека, не усуђујући се да му приђу.
У марту ’90-те, Слободан, тада већ деветнаестогодишњак доби позив за војску. Поносни отац, иако лишен синовљеве љубави, био је рад да му направи испраћај; онако како би направио сваки угледан домаћин у крају, али Нада и Слободан нису хтјели ни да чују! Вукашин, за то, изабра у своме стаду најбољег овна, уреди, испече и однесе Нади на врата, онако све са ражњем. Дрхтавом руком позвони молећи Бога само да га не најури. “Ево, донио сам ово, почасти комшије и пријатеље, ред је, а и ваља се кад се војник испраћа!” – рече у даху очију пуних суза. Она, затечена, одмах засикта: “Сада си се сјетио да имаш сина?” Вукашин, већ довољно повријеђен, стрча низ степенице, а да се није ни окренуо, плашећи се још веће свађе на коју је она била спремна.
Током читавог војног рока Вукашин је слао свом јединцу новаца онолико колико је могао, замоливши тиме рођаке и пријатеље да то учине умјесто њега, јер није желио да му “смета”. Своју војну обавезу Слободан часно одслужи и врати се мајци у град, гдје се убрзо запосли у једну од фабрика за израду намјештаја. Иако стасао и формиран у зрелу личност, у његовом срцу није било мјеста за оца, што је Вукашин морао прихватити. “Нека је жив и здрав”, говорио би кад би га неко упитао за сина.
А, онда дође ’92-га, када љепоту тек забијељелог бехара засјени сивило тмурног и црвеног неба, па и његов мирис не замириса цвијетом већ страхом, крвљу и смрћу. Збише се редови у којима отац и син стадоше у истом строју, бранећи Свету Српску земљу. У тим крвавим данима, отац и не помишљаше на себе; његово срце отрнуло од страха само да се нешто не деси његовом јединцу. “Ево, нека урнишу на њега; нека му очи ваде, нека му душу узму”, не плаши се отац, само да његов Бобо остане жив. Када би могао отац, да све испаљене гранате и тромблоне некако усмјери на себе, само да не падну тамо гдје му је чедо. И у том крвопролићу, Слободану срце не омекша на очево име, већ замоли свог командира да га премјести у другу јединицу; било коју само што даље од Вукашина!
Тог, 28-ог јуна, на Видовдан, непријатељ је ударио свом снагом и прије свитања. Води се жестока и крвава борба; мртве и рањене више нико и не броји. Вукашин, са својом јединицом одолијева тешком нападу не одступајући ни педља. Би у њему неке снаге, све до 11х, док му не јавише да је пет војника тешко рањено од испаљене гранате међу њима и његов Слободан. Ту отац клону , обли га хладан зној, а јецај затресе рамена: “Бобо мој…” – прошапта преко уздаха и пусти сузама на вољу. Саборци га тјешише и предложише му да иде кући, па даље до болнице у коју је Слободан одвезен са осталим рањеницима. Очево срце немаде мира ни времена да размисли шта је најпаметније. Ношен страхом и бригом за сина, поглед усмјери преко брда гдје је била најближа болница.Ако би кренуо одмах, могао би стићи прије мрака, било му је потребно најмање пет сати пјешачког хода.Како је дан напредовао тако је и напад јењавао што Вукашину даде времена да се спреми, не говорећи никоме за свој план. Један од сабораца му убаци три конзерве у руксак: “Нека ти се нађе, далеко ти је до куће.” Пут је добро знао; некада, давно, су тим путем гонили стоку на пијацу, а да би стигли ујутру морали су кренути одмах иза поноћи. Сломљен црном слутњом умор није ни осјећао. Застајао би на сваком потоку да се умије, напије воде и помоли Господу Богу само да му сачува дијете. Ето неће више отац да се љути на њега што га избјегава: “Само га, Боже, сачувај па нек ме никад и не погледа само нека је жив”
Читавим путем је само молио Бога, нудећи свој живот за Слободанов. Пролазећи кроз неприступачне терене, безброј пута је пао и устајао не осјећајући ни умор ни бол, само страх шта ће га задесити када дође пред болницу. Како је Сунце нагињало свом хоризонту и Вукашин је био све ближе. Уласком у град умор га савлада, војничке чизме згулиле кожу на стопалима, тачно је могао да осјети да су му чарапе натопљене крвљу, ал’ не мари вец наставља даље. Како се приближавао болници, сломљен страхом, једва се вукао. Пред болницом мук, језива тишина из које се само могао чути јецај и уздах. Група људи са медицинским особљем које је покушавало да их смири је плакало и јаукало. Вукашин приђе ближе да би разазнао шта се дешава. Скупи се ту још доста људи који се придружише онима што плачу. Никога није познавао и није се усуђивао да пита шта се дешава. Онда, иза леђа, чу како портир говори присутним људима: “Нажалост, двојца су преминула на путу до болнице; остала тројца су тешко рањена, али су ван животне опасности. Оперисани су; један је изгубио ногу, а један руку, али ће пеживјети.” Како Вукашин разабра ове ријечи с тешком муком се одвуче иза зграде болнице и ту зајеца, онако како само отац може… “Хвала ти, Боже, и поче да се крсти, ширећи руке небу.” Па, иако је његов Слободан постао ратни војни инвалид, опет: хвала Богу; само нека је жив, само нека дише, било ни нескромно тражити од Бога нешто више. Дубоко у ноћ је Вукашин плакао све док га није савладао умор и сан топле јунске ноћи у који утону ту иза болничке зграде на голој ливади. Са првим јутарњим зрацима Сунца се подиже и с тешком муком обу војничке чизме; запали цигару и крену да уђе у болницу да потражи доктора који би му подробније објаснио у каквом је стању Слободан. Неће му сметати, само ће питати: “ како је и да ли му нешто треба?” У ходнику сусрете хирурга који му рече: “Ваш син је Слободан Гајић?” упита доцтор. “Да, јесте…” прошапута Вукашин. “На жалост, десну руку смо морали да му ампутирамо, али немој да бринете извући ће се он; можете га видјети, он је у соби број 12”, рече доктор одлазећи журним кораком. Његове ријечи збунише Вукашина; поново се нађе разапет на ломачи. Желио је свим срцем да види сина , а исто толико се плашио његове реакције. Стајао је као укопан на празном, болничком ходнику, не знајући шта да ради. Одједном, одлучи: “Само ће мало одшкринути врата, тек толико да провири и види свог првенца…” Готово нечујно отвори врата, тек толико да би могао да га препозна међу рањеницима са којима је дијелио болничку постељу. А онда им се погледи сретоше, што Вукашина пресјече и натјера назад да, муњевитом, брзином затвори врата и још брже истрчи вани, док се у соби проламао болан крик његовог сина који је кроз јаук дозивао: “Оче мој!” Иако се у моменту Вукашин нашао испред зграде, кроз отворене прозоре је чуо свог сина како дозива: “Зовите ми оца, видио сам га сад је био на вратима!” Не вјерујући у ово што чује, сав избезумљен Вукашин се поново врати у синовљеву собу, гдје затече двије медицинске сестре које су покушавале да умире Слободана док је он и даље викао. “Зовите ми оца!” Отац се створи, примајући сина у загрљај, први пут, након двадесет година. Помијешаше се уздаси, јауци, сузе, а и срећа. “Опрости ми, оче!”, јецао је Слободан. “Можеш ли ми опростити што сам испао ђубре? Ево видиш и Бог ме казнио, кад сам те могао загрлити нисам хтио, а сада када желим немам чиме!?”
“Шшшш, немој да се напрежеш јуначе мој, шта бих ја теби требао да опростим, опрости ти мени што нисам био уз тебе?” А, син је и даље понављао: “Опрости ми, родитељу мој!” – јецао је младић. ” ‘Ајде, не будали, ја ти никада нисам ни замјерио , Бог те благословио рано моја!”
Ту, очева љубав поруши све баријере, поломи сва копља, отопи све санте леда, сатра све што је дијелило оца и сина, те болничку собу препуну рањеника испуни блаженством. Мирис јода, осушене крви и свјежих рана, замијени мирис тамјана, босиљка; мирис чистоте саме очеве душе.
Па нек се опет неко дрзне да каже: “Отац к’о колац”…
Аутор : Радосанка Ковачевић Шевкушић
Збирка прича ”Ничија међа”, АСоглас 2024.
RSS