Petra Nešić: ”Hiperbola za ljubav” je autobiografska

-Ja i sama sa sobom razgovaram u pisanoj formi! Šalu na stranu, osim što pišem dnevnik, volim da pišem i nešto što je za više od dva oka i jednog srca. Na taj način mogu da izrazim svoju percepciju onoga što me okružuje ili imam mogućnost da stvorim čitav jedan novi svet. Volim i sama da čitam. Dobra knjiga za mene je u isto vreme i vremeplov, i teleport.

Prvo i najveće priznanje koje sam sada dobila je prva nagrada na konkursu Narodne biblioteke “Stevan Sremac” u Nišu za priču “Hiperbola za ljubav”, aprila 2016. godine. Konkurs je održan za polaznike radionica kreativnog pisanja, koje je vodio niški pisac Miloš Petković. Ova nagrada je nekako meni bila vetar u leđa, jer je posle pismenih radova iz srpskog jezika i nekih tekstova koje sam pisala za blog, ovo prvi put da sam se pozabavila formom kratke priče. I nastavila sam da se njome bavim, s obzirom da neki stručni ljudi potvrđuju da se sa tom formom dobro snalazim.

Ovo je prvi put da je neka od mojih priča objavljena u zborniku i jako me to raduje. U međuvremenu, dok sam čekala da zbornik ASoglas Izdavaštva izađe, dobila sam informaciju da će se moja priča “Jedini” štampati u zborniku “Pesnik i zemljotres”, a “Kom se naj ne nadaš” u zborniku priča “Srpkinjo snago i uteho”.

-S obzirom da se bavim i glumom već 10-ak godina, još u srednjoj školi mama mi je podvlačila delove izjava glumaca o finansijskim poteškoćama sa kojima se suočavaju. S druge strane, ovde mediji često EKSKLUZIVNO svedoče kako niski moral glamurozno šeta na visokoj nozi.

Meni je drago da postoje mediji i izdavaštva koja prepoznaju i afirmišu rad mladih umetnika iz bilo koje sfere, jer pored toga što je u ovom poslu (ili hobiju) bitno stvoriti nešto kvalitetno, mislim da je bitno i doći do čitalačke publike, a to svakako nije lak zadatak, pogotovo u vremenu kada mislim da nije veliki podvig izdati knjigu. Ali izdati čitanu knjigu, a kojoj ne manjka umetničke vrednosti, to je već izazov!

Priča je posvećena mojoj baki. Autobiografska je. Dobila sam razmenu da odem na nekoliko meseci u Tursku, međutim ona me je toliko odgovarala od mog odlaska, zbog političke situacije i terorističkih napada, da je to uspelo da poljulja i sruši moju odluku, iako volim da putujem i upoznajem druge kulture. 16. februara 2016. godine je trebalo da budem tamo, 17. se desio teroristički napad; umesto na časove istočnjačke kulture, krenula na radionice kreativnog pisanja – to bi bio epilog moje priče.

-Uglavnom prvo doručkujem, pa sledi kafa, i dan zvanično može da počne. Pijem je u svim varijantama. Imam tri termos šolje za poneti, kad ne stignem da popijem kod kuće. A volim i uz kafu da šapućem sa najboljom drugaricom, dovoljno glasno da kosmos čuje, kako bi bilo divno okupiti moje kratke priče u jednoj zbirci.