Да, сви они су на ову тему ћутали почетком деведесетих и сви, већ деценијама, понављају да је Србија разбила Југославију.
У Сарајеву је пре пар дана промовисана Декларација о заједничком језику. Тридесетак особа, с простора бивше СФРЈ, овим папиром подсећа да је језик којим говоре Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци, један језик. Колосално откриће, равно тврдњи да испод савског моста тече река Сава.
Мали је простор, тема широка ко сиње море, па ћу економисати речима, како је говорио покојни Ристо Кубура. Крећемо од Људевита Гаја, вође Илирског покрета. Он је илирце убеђивао да је српски језик, штокавица, савршен, те да га Хрвати морају узети, а кад га узеше захваљивао је „браћи Србима“ што се због тога не буне. Исто су тврдили Павао Шафарик и Јернеј Копитар, напомињући да је чакавски језички облик језик Хрвата, а кајкавски Словенаца и једног дела Хрвата (данашње Хрватско Загорје).
Бечким договором 1850. године Вук Караџић и Ђуро Даничић – иако их нико испред Срба овластио није – потписали су са Хрватима да се српска штокавица, карактеристична за источну Херцеговину, Босну и Дубровник, преименује у српско-хрватски језик. У то време хрватско име једва да је било познато у Дубровнику и Конавлима, а на попису становништва (оригиналне записнике можете пронаћи и на интернету) у одредници језик, нико се никада није изјаснио да говори хрватски. Само српски и италијански.
Да би тај преузети српски језик кроатизовали, учинили колико-толико другачијим, од почетка 20. века хрватски лингвисти су по узору на немачки уводили у „хрватски језик“ кованице, те посуђивали неке облике из пољског и чешког језика. Кулминација је уследила у НДХ кад се појављује неколико књига на ту тему, међу којима доминира „Хрватски коријенски правопис“.
Ништа се променило није ни у Титовој Југославији. Ових дана Хрватска академија знаности и умјетности и хрватска интелектуална и културна елита обележава 50 година од појављивања „Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика“. Тај документ потписали су 1967. године сви значајнији културни делатници Хрватске, на челу с Крлежом. Суштина – језик којим се говори у Хрватској посебан је и мора се звати „хрватски књижевни језик“. Осамнаест година касније, због једне расправе на ову тему у хрватској јавности, добио сам први пут етикету националисте. Aли, то је лична ствар.
Значај сарајевске Декларације је ништаван. Творцима исте из Загреба прете батинама и поручују да тамо не долазе. Неким Црногорцима и Бошњацима послужиће као „аргумент“ за тврдњу да не говоре српским већ „својим језиком“. Неко је пре више година рекао: Шта ће Црногорцима српски језик кад они имају исти такав?
Имају ли потписници сарајевске Декларације још нешто заједничко? Да, сви они су на ову тему ћутали почетком деведесетих и сви, већ деценијама, понављају да је Србија разбила Југославију. Ја овим ништа не тврдим, само подсећам.
RSS