svojoj zemlji, ne moram to toliko da krijem i to mi znatno
olakšava posao. Ko na prvom mestu obožava fudbal od malih nogu,
kasnije, iako postane novinar, ono pristrasno i subjektivno u
sebi nikada ne može i ne želi da pobedi. E pa, takav je autor
teksta – ja, kada je u pitanju Barselona.
Zašto baš danas ovaj tekst? Pored toga što, priznajem, na Uskrs
nema mnogo dešavanja i teško je pronaći krštene vesti, ovakvi
praznični dani često umeju da nam probude najlepša sećanja. Meni
se to desilo kada sam jutros, na brojnim fudbalskim profilima
video da je današnji rođendandžija po 48. put – Vítor Barbosa
Ferreira, ili jednostavno, u narodu poznat kao – Rivaldo.
Prvo sećanje, ali prilično mutno i vremenom svakako romantizovano
do maksimuma je finale iz Atine 1994. godine, kada sam kao
sedmogodišnjak verovatno jedini u bivšoj Jugi navijao protiv Deja
Savićevića i Zvonimira Bobana, za Drim tim Johana Krojfa. Ipak,
iz tog perioda ne pamtim još mnogo toga, kao što mogu do detalja
da vam prepričam gotovo sve bitnije detalje iz sezona posle 1999.
godine i onog antologijskog bordo-plavog dresa, sa grbom na
sredini, mog prvog koji sam dobio direktno sa Kamp Noua, sa
zlatnim natpisom “Puyol 24”. Dovoljno dobar dokaz koliko jedan
12-godišnjak može već da voli jedan klub kada izabere čupavog
anonimusa iz B tima, koji šparta pored desne aut linije i najluđi
je od svih?
No, da premotamo na današnjeg heroja dana, rođendandžiju Rivalda
i jedno divno sećanje, verovatno i najupečatljivije sa početka
ljubavi prema bordo-plavima. Sećate li se one utakmice Barselona
– Čelsi sa Rivaldom, Klajvertom i drugovima na jednoj, i
Tore-Andre Floa, Zole i ostalih na drugoj strani? Ja tu noć
pamtim kao svoj “venčani” dan dve decenije kasnije. Verovali ili
ne, poklopilo se baš da se ta utakmica završila koji minut pre
Rivaldovog rođendana, pre tačno 20 godina, 18. aprila 2000.
Nažalost, u sećanju mi je zato što sam tu utakmicu gledao sa
štakama, u gipsu, jer sam 9. aprila doživeo prelom fibule na
jednoj utakmici lokalnog kluba iz rodnog Zrenjanina. Čelsi je u
prvom meču slavio rezultatom 3:1, Barsa je bila u mračnom periodu
Luja van Gala i praktično otpisana, ali…
Rivaldo, pa potom i Figo dali su golove za 2:0 i rezultat koji je
vodio Barsu u polufinale. Ipak, onda je Rud Hesp kardinalnom
greškom proigrao Tore-Andre Floa i častigao ga golom, i Čelsi
odjednom, ni iz čega, ima ogromnu prednost. Rezervista Dani
(nemojte reći da ga se ne sećate), donosi izjednačnje u ukupnom
skoru – 3:1. Šanse su se ređale, ali holandski brka De Goj je
začarao mrežu. Onda je Klajvert uspeo da ga matira, ali je sudija
vratio akciju i pokazao na opradavni penal, ali Rivaldo maši ceo
gol u samom finišu – produžeci!
Roditelji su zaspali, ćale je jedva izdržao do 90. minuta. Ostao
sam sam u dnevnoj sobi i zabava je počela. Rivaldo postiže svoj
drugi gol u 99. minutu, iz popravnog penala, a kada je Klajvert
zapečatio sudbinu i zakucao od prečke glavom (a nego kako), sa
štakama u rukama, počeo sam da divljam i skačem po malom drvenom
stolu, toliko – da su roditelji uleteli u dnevnu, misleći da sam
opet pao i pogoršao situaciju sa gipsom.
mračne holandske ere sa kraja devedesetih i početka
dvehiljaditih, ali je Rivaldo, možda baš zbog toga, moj prvi
heroj i čovek zbog kog je moja povezanost sa jednim klubom ostala
toliko snažna i kada sam matori dripac i ćalac sa 33
godine.
Dolaskom Radomira Antića, ta ljubav je samo rasla. Kao što pamtim
tu pobedu nad Čelsijem, tako mi je i Marselo Zalajeta upropastio
detinjstvo onim golom u produžetku. Antićev tim je razbio
Juventus, imao aktivnih 1:1, koliko je bilo i u Torinu, ali su
Italijani uz nikad više sreće otišali u polufinale. Usudiću se da
kažem da me je taj poraz možda boleo i više od onog Antićevog u
Južnoj Africi od Australije, sedam godina kasnije. Možda baš zbog
toga što je baš tada na klupi sedeo naš trener, pa su simpatije i
emocije prema Barsi bile nikada veće u celom narodu, a naročito
kod mene.
Kasnije su dolazili i Ronaldinjo, Mesi, Pepova era, i odjednom
sam imao čast da moj klub bude najbolji u prvoj petini ovog veka,
i ne, to nije pristrasno. Ali sećanje na Rivaldovu čudesnu noć,
ostaće najposebnije u popunjenoj memorijskoj kartici od 10TB
jednog fanatičnog dečaka.
Siguran sam da i vi imate ovakva sećanja, ovakve heroje i
utakmice iz detinjstva zbog kog ste zavoleli jedan klub. Ovaj
tekst neka bude motivacija da protresete kutije sa tavana i
izvadite omiljene albume iz svojih fudbalskih uspomena.
zauvek…
RSS