Тишина!
Е, како је тихо…
Мук, чемер и близина.
Не чује се ни кос више.
Завладала тишина!
А хтеле би усне
бар крик да испусте,
Сирак да охрабре,
Али неће да допусте!
Нек се кос вине
зарад тишине,
пркосно замахне
да душа одахне!
Понела га летаргија,
до лêта му више није!
Гонили га кроз тишину!
Ни крик му се сад не вије.
Тешко време гони, шиба!
Брижди душа отежала…
Ој, тишино, угуши се!
Нада нам је понестала.
Ирена Чоловић
RSS