Kad bi ljudi znali sta život od njih traži
I kad bi robovi bili zahvalni i umilni u slobodi
Kad bi žgoljave i iznurene kurve suze i patnju razumjele
I kad bi se sotone između sebe negdje u paklu istrjebili
Kad bi krv od starosti presušila i smrt tiho ugostila
Zemlja bi bila ravna ploča pomalo užegla i opora u dosadi
Eh kad bi ljudi znali sta život od njih traži
I kad bi Afroditu,na oči joj oca Boga,zgužvala rugoba
Kad bi se ljubav i dobrota izmješali u loncu bez poklopca .
I kad bi oružje izdala osveta i zakržljalo bez zlotvora
Kad bi molitva izvirala iz srca,a ne virila ispod jezika
Na ovoj zemlji ne bi ni đavo,ni Bog imali s nama posla
Oh kad bi ljudi znali šta život od njih traži
I kad bi crkvena zvona uhvatila ritam s pjesmom s minareta
Kad bi bosonoga djeca niz kaldrmu šutala sreću, driblajući uroke
I kad bi majke svukle brige mlatarajući gologuze po očevima
Kad bi sramota iz duše iščezla i ljut korov iz srca
Na ovoj zemlji niko ne bi plakao zbog ljubavi, slobode i stida
Eto kad bi ljudi znali šta život od njih traži
I kad bi proljeće svanulo u izobilju u našoj bašti
Kad bi svi grobovi lijepom pričom bili ukrašeni
I kad bi svaka suza s časti u amanet skliznula
Kad bi unuk đedu oprostio i otac sinu pošteno sudio
Ova zemlja čarobno obojena, ne bi rasnim mrljama bila ukaljana
Jer bi ljudi znali da život samo traži…pravo na život…
Radmilo Mojović
RSS