Анђелко Заблаћански рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду.
Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младости. Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019), Ноћи вучјег зова (2020), збирку афоризама Палацање (2006), збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019), књигу прозе, сатире и есеја Иза линије (2020).
На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку Везирове сузе.
На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице (2014) освојио је равноправно прво место са још четири песника песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).
Песме су му преведене на руски језик и објављене у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски, мађарски и бугарски. Афоризми су му преведени на македонски и објављени у Бисери балканског афоризма (2010).
Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уредник часописа за књижевност Суштина поетике.
Члан је Удружења књижевника Србије.Живи у Глушцима.
АСинфо: Анђелко Заблаћански, поред наведеног је и брат, ујак, дека, пријатељ, доброчинитељ, културни прегалац, борац… Шта су за Вас животне вредности и шта Вас од свега наведеног чини највише срећним?
Да бих потпуно одговорио на ваше питање морам направити мали увод. Као што се у народу каже живот је према неком мајка, а према неком маћеха. Према мени је био ово друго. По изласку из војске уписао сам студије у Новом Саду, али како младост обично носи и лудост, 1982. године у сулудој вожњи, у којој нисам био возач, доживех тешку повреду кичме и тад почињу године борбе за живот у дословном смислу те речи, али и за живот достојан човека. У томе нисам био сам. Све време уз мене је моја породица, на почетку моји родитељи, мајка Миленија и отац Живорад, као и сестра Анђелка, а касније и моје две сестричине Маја, која је рођена само петнаест дана после мог удеса и млађа Тамара, као и сад њихова деца Андреа, Сара и Теодора. Додуше, и ја сам колико су ми могућности дозвољавале био уз њих у њиховим тешким тренуцима. А било их је. Дакле, ако ћемо говорити о вредностима које ме највише усрећују, то је свакако моја породица. Све остало је дошло као надградња.
АСинфо: Као млади сте, као што рекосте, искусили веома тежак животни ударац. Колико је та несрећа променила Ваше погледе на живот? Да ли је истина у оној пословици, да: Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну?
Анђелко: Не бих то своје стање назвао болешћу. То је последица трауме кичме, касније су ми доктори говорили да сам један од хиљаду који с таквом повредом преживи. А ја, млад и јак, никад нисам осетио ту близину смрти. Видео сам само живот који сам желео да удишем пуним плућима. И живео сам. Касније, кроз рехабилитацију сам постигао оно што је ретко коме полазило за руком. Стао сам на своје ноге, заљубљивао се одљубљивао, волео и био вољен, веселио се, туговао и све што иначе живот носи.
Пре удеса сам, можда, бахато се односио према свом животу мислећи да ми се ништа не може десити. У тој борби, кад сам био на ивици овог и оног света, један сан ме је вратио вери у Бога. У том сну сам се нашао у цркви и хулио на све присутне који се моле и пале свеће. Бесан, хтео сам да изађем из цркве, али чим бих дошао до двери, под се претварао у обрнуту полулопту и ја бих склизнуо до средишта храма. И тако неколико пута. Остао сам у цркви и животу.
АСинфо: Какав је свет кроз окна болнице? Из Ваших првих збирки много је песама настало управо у болничком кревету. А знамо да најлепши стихови настају у највећем болу.
Анђелко: Свет кроз окно болнице спознао сам много година касније кад су ми се на месту повреде кичме појавиле промене које сам морао оперисати. Операција је била тешка и компликована, трајала је седам сати, и тад сам гледајући кроз прозор написао ову песму:
Сунце се на прозору разиграло
Жути јаворов лист
Што низ зрак пада
Поглед равнодушан
Само нада
Да и тамо – далеко од мене
Као овде – далеко од тебе
Сунце и јавор
Нада…
АСинфо: Дуго година Вам је требало да напишете песму својој мајци, што говори колико је времена требало да прихватите бол. Је ли поезија, заиста, песнику друга мајка?
Анђелко: Моја мајка је била храбра и јака жена, да је просто непојмљиво одакле је све то црпила док је гледала свог сина на ивици живота и смрти. Тај наш први сусрет после удеса описао сам у причи Мајчино срце. И касније, била ми је највећи ослонац, највећи покретач те уобразије да нешто морам и могу. Преда мном никад није заплакала. Увек је била ведра и насмејана, а како јој је било говори и то да је седам година после умрла од карцинома желуца.
Свестан разлога њене преране смрти нисам се усуђивао да јој посветим песму тек до недавно. Мајка је једна и њу не може заменити поезија. Поезија је део откинут од мене, док сам ја откинут из мајчиног срца. Сви ми.
АСинфо: ,,Рам за слике из снова“, Ваша прва књига и најновија ,,Ноћи вучјег зова“, како бисте описали тај временски распон, а онда и уметнички, да ли је духовна зрелост та амплитуда која одређује развој наших подухвата? Ако мудрост доносе године, шта нам говори онај Анђелко од пре 28 година, а шта овај, из ,,Ноћи вучјег зова“?
Анђелко: Негде сам већ рекао да сам спалио стотинак песама пре прве збирке. Неко би рекао како сам имао душу да то урадим, али ја се нимало не кајем и зато и сад могу с поносом, сваком показати песме из „Рама за слике из снова“. Песник се рађа с Божијим даром, али то није довољно, па с обзиром да не постоји школа за песнике, свако ко се бави писањем мора на свом таленту додатно порадити.
Као и сваки млади песник и ја сам своју прву збирку обојио тамним тоновима. Она је изашла из штампе 1992. године, али с обзиром на то да живим у малој средини, у стању о којем сам већ на почетку рекао и узимајући у обзир време у којем је настајала, без компјутера и данашњих техничких олакшица, писана је десетак година.
У стваралачком смислу прва збирка је пут поетског тражења и лутања од идола до идола, од стила до стила. У најновијој збирци тога нема, јер мислим да сам изградио сопствени стил.
Младост у себи носи страст у свему чега се млад човек прихвати, па и у писању. С друге стране с годинама стиче се искуство и мудрост. Песме постају зрелије, мисленије, али то им не даје никакву предност. Ми данас не знамо какве би биле песме Милутина Бојића, Душана Васиљева да су поживели више од њихових двадесет пет година. А сви знамо колико су то добри песници. Не желећи да себе сврстам међу та два велика песника, кажем вам прву збирку сам писао у њиховим годинама.
И млади и данашњи Анђелко рекао би исто. Не може се песником постати без читања наших и светских класика.
АСинфо: Колико је тешко бити истрајан, нарочито у уметности, када знамо да су уметници често недовољно материјално поткрепљени, а са друге стране најчешће мета критика, оспоравања, непризнатости, понајчешће ошинути оштрицом сујете?
Анђелко: У младости сам прочитао књигу ,,Како господарити собом” француског психолога Емила Куеа, из које ми је у сећању остала једна реченица, која је у ствари мото целе књиге, а она гласи: Не покреће нас воља већ уображење. Дакле, није довољно рећи ‒ имам вољу да нешто учиним, већ уобразију да то могу и морам. Држећи се тога неретко истрајавам у ономе што радим.
Уметност је ту мало специфична, јер поред уобразије потребан нам је унутрашњи порив да је стварамо. Лично, никад нисам очекивао материјалну добит нити ме дотиче било чија сујета, мада сам често осетио последице туђе зависти, критизерства и изопштавања из данашње српске поезије, који је најбољи метод склонити талентоване и добре песнике што даље од круга самопрокламоване књижевне елите, а тако и од читалаца. Срећом, захваљујући друштвеним мрежама моје стваралаштво је доступно већем броју љубитеља писане речи, мада све што сам написао пишем искључиво себе ради, притом не размишљајући ни о критици ни о читаоцима. Наравно кад песма настане већина песника жели да буде примећена, па тако и ја.
АСинфо: Уредник сте једног од најпознатијих сајтова Суштина поетике, многи читаоци не знају колико труда је уложено да се изгради и доведе до савршенства један такав сајт за књижевност. Да ли Вас испуњава и радује сазнање да је приликом претраживања дела и аутора писаца и песника на Гугл претраживачу Ваш сајт увек међу првима?
Анђелко: Заиста, у сајт Поезија суштине уложена је читава деценија рада. Наравно да ми је сатисфакција то што Гугл претраживач високо котира садржај те моје веб стране. Морам рећи да ме је љубав према српском језику и ћирилици определила да садржај сајта и постављам ћириличним писмом, иако сам свестан да би био много боље рангиран да је латиничан. Знао сам то на самом почетку, али, да не будем нескроман, неко мора чувати и наше писмо. И не кајем се.
АСинфо: Поред свега, сајт Суштина поетике многим ствараоцима је помогао да се афирмишу, нарочито млађој генерацији. Претпостављам да знате колико то једном аутору може значити и бити ветар у леђа, са друге стране, какво је Ваше мишљење о савременој поезији, да ли постоје изузетни појединци који заиста могу стати раме уз раме са нашим и светским класицима?
Анђелко: Сваком младом аутору је потребна подршка. Посебно ако она дође у право време и од особе у коју има поверење и до чијег мишљења му је стало. Признајем, на почетку нисам имао ту врсту подршке, што мислим да је недостатак који је успорио афирмацију моје поезије. Зато желим да пружим прилику младим талентованим песницима. Веома је занимљиво колико младих људи воли и пише поезију, а квалитет увек долази из квантитета и убеђен сам да српска поезија има своју будућност. Имам неколико својих фаворита, али овом приликом не бих спомињао имена. Они знају ко су.
АСинфо: Оно што је манир наших најугледнијих и најпознатијих песника, свакако је био преводилачки рад. Некада је готово сваки песник знао макар један страни језик и редовно преводио, тј. препевавао поезију. Данас немамо много таквих примера, Ви сте један од ретких, као и Ваш избор језика, руски.
- године изашла је из штампе збирка превода руске поезије ,,Од Пушкина до Капустина”. Колико је било тешко препевати поезију руских песника и колико дуго је трајао преводилачки рад?
Анђелко: Овом приликом ставићу акценат на превођење поезије и рећи да је то веома тежак и озбиљан рад. Преводећи песму преводилац мора да води рачуна о садржају, суштини, али и форми оригиналне песме. Зато је то препев, а не превод. Препевана песма је скоро ново дело настало на темељима ауторске песме, а при томе мора задржати печат песника који ју је написао. Вероватно зато сам мишљења да поезију добро може препевати само песник.
Руски језик је језик који волим и зато сам се усудио да препевам песме руских класика, али и данашњих песника. Рад на самој књизи је трајао поприлично, али сам поносан на њу.
Кад већ имам прилику рећи ћу да је ова књига прошла на конкурсу Министарства културе за откуп, али су се за попуну свог књижног фонда јавиле само две српске библиотеке.
АСинфо: Какви су утисци читалаца?
Анђелко: Верујем да су повољни. Рекох већ да ни библиотеке не купују књиге поезије, али захваљујући неким од мојих сарадника књига се налази у библиотекама Руског дома, САНУ и Удружења књижевних преводилаца.
АСинфо: Књига прозе, сатире и есеја ,,Иза линије“ изашла је претходне године из штампе. Шта је ,,иза линије“ и је ли претходна година, година короне и грозничавих промена заиста показала многа лица иза маски и многе ствари баш иза те линије?
Анђелко: Како сам написао у предговору, најправичније би било да сам овој књизи дао наслов Анђелкова сваштара, јер у њу сам ставио све своје писаније које је дуго стајало у разним компјутерским фасциклама. И заиста, у овој књизи се може читати нешто сасвим другачије од онога што сам раније писао. Књига носи наслов по причи која говори о људској коми и претпоставци шта се у људском мозгу тад дешава. С обзиром на много неразјашњеног у вези пошасти која је снашла свет, могло би се рећи да смо запали у неку врсте коме као јунак из приче Иза линије.
АСинфо: Два главна мотива у Вашој поезији су жена и ноћ. Каква је савремена жена као муза и је ли ноћ заиста најбољи пријатељ песнику?
Анђелко: Ноћ је пуна тишине и тад се најмањи шум може чути. Зато је она највећа љубавница свих песника и они јој се потпуно дају. Најтиши удар песничког била тад звони као стотине црквених звона и песник мора том зову да одговори, да запише те откуцаје срца. Скоро све своје песме написао сам ноћу и зато су чест мотив у мојим песмама. Али, сигуран сам да то није једини разлог и није то увек ноћ као спољашњи доживљај, нешто што се дешава на небу, већ и као део таме у сваком човеку.
Жена је нешто најлепше што је Господ створио тој лепоти није одолео ни један песник, а ни ја. Жена ако је жена иста је у сваком времену. Данашње жене ради неких наизглед виших циљева посла, каријере често запостављају своју женственост у трци са мушкарцима. Неретко се одричу највеће привилегије коју су добиле од Бога, стварање новог живота. И ја сам у свом поетском стваралаштву те жене заобишао. При томе, не желим рећи да би требало као у деветнаестом веку да буду само домаћице и мајке, али мислим да увек и пре свега треба да буду жене ма шта радиле и чиме се бавиле. А пошто у мојој најновијој збирци има доста песама посвећених жени тврдим да и данас има инспиративних и истински правих жена.
АСинфо: Шта недостаје данашњој поезији?
Анђелко: Данашње песме често личе на кратке приче чије су реченице преломљене у стихове. Немелодичне су, а још је Пол Верлен у својој песми ,,Песничко умеће” рекао, музике јој дајте. Значи да би песма била поезија а не проза треба јој више песничке душе. Песма не мора да буде римована, али требало би да је певљива и да донесе нешто што ће нас дубоко дирнути и натерати да се над њом замислимо, да се не питамо шта је песник хтео да каже, већ у њој да видимо своје слике и пронађемо нека своја осећања.
АСинфо: Ваш часопис ,,Суштина поетике“ окупља око себе афирмисане и неафирмисане ауторе. Колико је посао уредника незахвалан и да ли се сав труд исплати када после сваког броја држите часопис у рукама?
Анђелко: Као уредника не занима ме много да ли је неко афирмисан или неафирмисан аутор. Радови који стижу пре него што их прочитам сви имају исту почетну вредност без обзира на име писца. Труд око стварања часописа је заиста велик, а исплати ми се само тиме што ми је душа испуњена, јер сам неког обрадовао објавивши му песму или причу. Материјалне исплативости нема. Напротив, штампање врло често плаћам сопственим средствима.
АСинфо: Као песник, књижевник сте се остварили и својим стваралаштвом обележили једну епоху књижевности. Која врата бисте желели да Вам се још отворе?
Анђелко: Хвала на овој дивној констатацији да сам својим стваралаштвом обележио једну епоху књижевности, премда себе лично не доживљавам на тај начин. Сви имамо жеље велике и мале и просто ми у овом тренутку не пада на памет шта бих могао још да пожелим. Љубав? Без те највеће силе која нас покреће не можемо опстати, а ја се надам да су ми се уз моју Зорицу и та врата отворила. А кад имамо љубави све остало је много лакше и кад смо на том пољу остварени све остале жеље су скромне
АСинфо: Одличан повод да Вам поставим једно питање у том смеру. У Ваш живот је ушла та дивна жена, такође песникиња, Зорица. Љубав међу уметницима несумњиво оплемењује и саму уметност, колико су срећа и љубав оплеменили сада Ваш живот и поезију?
Анђелко: Зорица је жена коју сам, рекао бих, чекао целог живота. Жао ми је што је нисам срео раније, али како ми једном приликом рече моја млађа сестричина, иначе дипломирани психолог, а делимично знајући за мој претходни љубавни живот: „Боље је што сте се срели у твојим позним годинама“. Ко зна.
Живот ми је сигурно светлији и лепши уз њу, а поезија – можда не воли срећу.
АСинфо: Да ли уметност и вера могу једино спасити свет у овом грозничавом лудилу страха и епидемије? Има ли излаза?
Анђелко: Чини ми се да свет тоне све дубље у самог себе. Човек више не преза ни пред чим да би дошао до сопственог циља и у томе свако види само себе. Људи су се одметнули једни од других и од Бога. Уметност је све чешће у служби баш тих и таквих људи, а само повратак Богу, вери у Његову милост, вери да још постоји људско у човеку и вери у праве вредности може свет вратити на прави пут. Мада не знам да ли ће се то и догодити.
Разговор водила: Невена Милосављевић
Поезија суштине (poezijasustine.rs)
Часопис за књижевност – Суштина поетике (knjizevnicasopis.com)
Анђелко Заблаћански – БЕЗДАН ПЕСМЕ | Поезија суштине (poezijasustine.rs)
Анђелко Заблаћански – ХОЋУ ЖЕНУ | Поезија суштине (poezijasustine.rs)
Анђелко Заблаћански – МАЧВАНСКА ЗЕМЉА | Поезија суштине (poezijasustine.rs)
Анђелко Заблаћански – ПОРАЗ ПОБЕДНИКА | Поезија суштине (poezijasustine.rs)
Сергеј Јесењин – ЈЕСЕН | Поезија суштине (poezijasustine.rs)
Александар Пушкин – КЛЕВЕТНИЦИМА РУСИЈЕ | Поезија суштине (poezijasustine.rs)
RSS