НАЈВЕЋА НАГРАДА.
Говорити о себи није захвално,човијек је нарцисоидан или скроман,угодније је када други говоре о нама ,мислим да само дјело као јединствена грађевина срца и ума најмериторније оправдава или не умјетника и његово умјетничко. Увијек говорим највећа награда пјеснику је пјесма,можда је чак довољан само један стих па да сте оправдали своје надање, постојање на пјесничком трајалишту.Лично моја поетика је моја истина,моја одбрана и моја трагика.Она ме бодрила,носила, тјешила,са њом сам свугдје пристајао без ње нигдје,моје стално уточиште и бојиште, трагалиште и налазиште.Заволио сам је кад још нисам знао да је волим, она је пријелаз из очевог пјесничког у моје и пјесничко и људско.Сигуран сам да само добар човијек може бити пјесник.По мени поезија је награда хуманости и храбрости,она је вријдна само као рефлексија доброг у пјеснику,све друго је груба варка. у срцу одњихана, тек онда она постаје Парнас раздраганог ума,отисак свијетлости,недокучива тајна,неусиљена љепота.Пронаћи себе у поезији,значи бити мученик пјесме дјела које се најтеже рађа али које када се роди живи вјечно.Зато пјесници и јесу најупорнији трагаоци за вјечним,непролазним.
БИОГРАФИЈА:
Андреја Ђорђе Врањеш,рођен је у Ливну 1963.године,студирао Права у Сарајеву,поезију објављивао у еминентним књижевним часописима,до сада је објавио три збирке поезије,двије у Прометеју из Н.Сада. једну је објавила издавачка кућа Беокњига.Двије збирке чекају погодан тренутак па да и оне угледају свјетлост.Наслови објављених књига :НА ОБАЛИ СРЦА,СА ДРУГЕ СТРАНЕ СНА И СУНЦОКРЕТ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ЗВЕЗДЕ, ЊЕГОВ ОПУС ЈЕ ЊЕГОВА ДУХОВНА ХИПОТЕКА,ПЕНЗИЈОНИСАН ЈЕ У БИБЛИОТЕКАРСКОЈ СТРУЦИ,ЗБОГ ОБОЉЕВАЊА.ПОРОДИЧАН,ОТАЦ, ЈЕДНОГ САДА ВЕЋ МОМКА.МЛАДОСТ ПРОВЕО У ЗЕНИЦИ ИЗ КОЈЕ СЕ ПРЕСЕЛИО 1988.ГОДИНЕ У СРЕМСКУ МИТРОВИЦУ У КОЈОЈ И ДАНАС ЖИВИ И СТВАРА,ЧЛАН ЈЕ УДРУЖЕЊА К.СРБИЈЕ.
———————-
НЕСТАНАК
Било је вече ,
кад сретосмо се на обали од снова,
ја бејах песак а ти беше плима,
украла си ме врелог од дана,
изгубих се у теби иза стида,вида
и чудих се зрнцем преосталим,
у мени кристалу свираше етида.
Све се наједном врати у блеска крик,
у првотну живост,нестао и мук,
ја држах у руци песму,све што имах,
кишне су падале капи и у њима звук.
Андреја Ђ.Врањеш.
МОЛБА ГОСПОДИНУ ВЕТРУ
Урежи моје име у камен ,где ме има,
однеси ме до краса , вриска белина,
застани кратко у тврдој луци,
да снове вратим из тишина.
У вртаче и шкрапе ме одувај,
у сноп светлости да се претворим,
засјајим ведрином само трена,
после могу и да се изгубим,
као тачка црна,
небом преварена.
____
ЈУНАК
Досегао вечност,
заплакала љубав тамо где је пао,
волео је живот,
за радост радост је дао.
Има нешто узвишено лепо,
у тој борби самог против свих,
изгубити главу,
а остати жив.
RSS