СМЕРНОСТ РЕЧИ
И то Ти каза мој Господе
да писано буде
Као јар жита и тишина воска
Ћутање моје најсилнији говор да буде
А ружа смерно и мирисом самим
буде описана
И рече да мач језика закоравимо
Да срце се између речи чује
Да нам бистри песак кроз прсте
промиче
Да љубав дајемо очима
Срцем да истинским говоримо
Да силину летњих даждова
оћутимо
Да небо за храм изаберемо
Ти нас Оче позва на извор песме
на студенац од кога се глас камени
На литургију коју грлице смерно служе
На моћно жилање мрава
у корењу земљи
Ти нас Господе у небески забран поведе
где је шуморила гора
и где су птице ткале шарене адиђаре
Поведе нас да гледамо жилаву наду корења
Дечији жамор кише у лишћу
Знак дуге којом се васцело небо опаса
И не би ни једне речи моје песме-захвалнице
И мој говор остаде у мен
И реч песме
ко у светој књизи цвет осушен
скруни се с тишином заборава
Кад ћутим своју песму
тад ми је анђелов целов на усни.
Нада АНИЧИЋ ЦРЉЕНИЦА
из збирке поезије: “ПРИЧИН БЕЛОГ АНЂЕЛА“
SMERNOST REČI
I to Ti kaza moj Gospode
da pisano bude
Кao jar žita i tišina voska
Ćutanje moje najsilniji govor da bude
A ruža smerno i mirisom samim
bude opisana
I reče da mač jezika zakoravimo
Da srce se između reči čuje
Da nam bistri pesak kroz prste
promiče
Da ljubav dajemo očima
Srcem da istinskim govorimo
Da silinu letnjih daždova
oćutimo
Da nebo za hram izaberemo
Ti nas Oče pozva na izvor pesme
na studenac od koga se glas kameni
Na liturgiju koju grlice smerno služe
Na moćno žilanje mrava
u korenju zemlji
Ti nas Gospode u nebeski zabran povede
gde je šumorila gora
i gde su ptice tkale šarene adiđare
Povede nas da gledamo žilavu nadu korenja
Dečiji žamor kiše u lišću
Znak duge kojom se vascelo nebo opasa
I ne bi ni jedne reči moje pesme-zahvalnice
I moj govor ostade u men
I reč pesme
ko u svetoj knjizi cvet osušen
skruni se s tišinom zaborava
Кad ćutim svoju pesmu
tad mi je anđelov celov na usni.
Nada ANIČIĆ CRLJENICA
iz zbirke poezije“PRIČIN BELOG ANĐELA“
RSS