МУКЕ МИША АКАДЕМИКА
Прво се зачу једно КАП,
иза КАП бубну ШЉАП,
иза ШЉАП тресну ПЉАС,
иза ПЉАС груну ТРАС!
И тако је капало и шљапало,
пљаскало и траскало,
док један миш интелектуалац,
члан академије наука,
(а иначе прави поспанац)
не повика: − Па ово је брука!
Не може поштен мишији свијет
да се одмара од три до пет!
Какво капање и шљапање,
какво пљаскање и траскање?!
Захтијевам, смјеста, одмах и сада
да киша се стиша и да не пада!
И киша шта ће − то шала није,
прозвана од члана академије,
преста да капа и да шљапа,
преста да пљаска и траска,
сакри се у бару иза плота
и би је мало, мало срамота…
ЊЕЖНОСТ
Шта је њежност?
Њежност је балончић сапунице
и латица трешњиног цвијета,
дах повјетарца који се
разигран ливадом шета.
Шта је њежност?
Њежност је лептира крило
и прољећног сунца зрачак,
кап топле кише која се
у модри скрила облачак.
Шта је њежност?
Њежност је трептање звијезда
и свитац у љетно вече,
извор што с врха планине
до ријеке бистар тече.
Шта је њежност?
Њежност је уснуло чедо
и шапат успаванке,
вјечно у загрљај пружене
руке оца и мајке.
МЛИН И ВОДЕНИЦА
Ћаскале су двије аре,
разговор то бјеше фин,
док не рече прва другој:
− Мељеш као празан млин!
Увријеђено друга крешти:
− За тебе сам ја ситница,
јер ти мељеш, драга моја,
као празна воденица!
НЕОБИЧАН СЛОН
Живјеше једном баш необичан,
никоме близак никоме сличан
слон.
Мало се гегао, мало се чешкао,
свима се само културно смјешкао.
Свога се шумског држао пута,
јер није згодно кад се залута.
Куд хода добро је увијек пазио,
никад ни мрава није згазио.
Траву је јео и лишће жвакао,
у воду је радо овај ускакао.
Шешир је велик на глави носио,
њиме се више од свега поносио.
Испод шешира више ни мање,
имаше прибор за сликање.
Највише волио боју је златну,
а од свих техника уље на платну.
У дну је џунгле атеље имао,
ту госте никада није примао.
Због тог је био несхваћен често,
зар је у џунгли сликару мјесто?
Ал’ он се није бринуо много,
само би каткад гледнуо строго.
Живјеше тако баш необичан,
никоме близак, никоме сличан
слон.
КАКО ЈЕ БАБАРОГА ПОСТАЛА БАКА
Одлучила Бабарога
да не буде више строга,
да не буде више тмурна,
ни страшна ни некултурна.
Доста јој је, каже, мрака,
тамних мјеста и буџака,
доста јој је да у причи
на наказу увијек личи.
Никог неће да шокира,
ни да дјеци не да мира,
што да је се неко плаши,
неће ни да вране страши.
Посјетиће и стилисту,
биће ко за модну писту,
отићи ће код фризера,
косу мора да дотјера.
Мораће да среди зубе,
стопала и руке грубе,
и још ће ко каква клинка
научити да се шминка.
Уз хаљине, разне креме,
Бабарога, без дилеме,
засјаће ко права дама,
задивљена собом сама.
Мораће и један Он,
углађени Дон Бонтон,
да јој јасно дâ до знања:
− Нема више глупирања!
Све успјела Бабарога,
није више тако строга,
није више тако тмурна,
ни страшна, ни некултурна…
Сад је једна права бака
с пуном корпом медењака!
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Јелена Глишић рођена је 9. јула 1989. године у Дервенти.
Дипломирала на Одсјеку за разредну наставу Филозофског факултета у Бањој Луци.
Аутор је пет књига за дјецу: Моја прва дјечија књига (Бесједа, 2012), Вјетрић несташко (Арт Сцена, 2017), Кад ја лупим шаком о сто (Арт Сцена, 2020), Чаробна књига (Арт Сцена, 2021) и Бајка о змају Добриши (Арт Сцена, 2022).
Пеозија јој је заступљена у бројним књижевним часописима и антологијама, а превођена је на руски, мађарски и румунски језик.
Приредила је неколико књига за школску лектиру. Добитник је награде „Станко Ракита“ за најбољу књигу из области књижевности за дјецу за 2020. годину за књигу Кад ја лупим шаком о сто (Арт Сцена, Бања Лука), а за њену књигу кратких прича Чаробна књига издавачкој кући Арт Сцена припала је награда „Гомионица“ за најбољу књигу за дјецу на 27. Међународном сајму књиге у Бањој Луци (2022).
Редовни је сарадник као пјесник за дјецу, писац кратких прича и лектор часописа за дјецу Јежурко.
Члан је Удружења књижевника Републике Српске, у коме неколико година обавља послове секретара, сарадника при издавачкој дјелатности и члан је редакције часописа за књижевност, умјетност и културу „Нова стварност“.
Живи и ствара у Бањој Луци.
RSS