мср Милица Миленковић
ЈА – ШАЛАМОВ
Зорица Бабурски – Колимско небо
(Удружење књижевника Србије, Београд, 2021)
Песникиња Зорица Бабурски своју нову збирку песама Колимско небо посвећује Варламу Шаламову, „руском писцу и страдалнику у сибирским логорима“на овај начин одајући почаст и овом песнику и његовом делу, али и чувајући на један другачији начин име Шаламова кроз чији живот врло често сагледава и сопствена уздигнућа, падове и страдања.
Ко је Варлам Шаламов? Писац и песник Варлам Тихонович Шаламов рођен је 1907. године у Вологди у свештеничкој породици. Укупно је у затвору провео 17 година, казну служећи у Колими почев од 1929. када је први пут осуђен на три године затвора због учешћа у илегалној троцкистичкој гру-пи. За „антисовјетску пропаганду“ добио је десетогодишњу казну 1943. године. Оно што је доживео у логорима нашло се у збирци Приче са Колиме, књизи која је постала класик руске књижевности 20. века. Преминуо је у Москви 1982. године. Отуда овом сегменту живота Шаламова и ова збирка дугује свој наслов, а подтекстом биографије иницирани су неки од важнијих елемената са којима ће се читаоци сусрести у песмама.
Ово није први пут да се са именом овог песника и песмама посвећеним баш њему сусрећемо у поезији Зорице Бабурски. У свом првенцу Капи модрине (2020) – тачније другим циклусом ове збирке – песникиња као да је најавила будућу књигу отворивши врата Шаламову, „паћенику и песнику“, пределима Сибира и прогонства, певајући о животу песника – о животу обојеном црним снегом у затворским белим ноћима. Запазили смо тада да је Бабурски савршено приказала једну животну драму кроз спољашње елементе сликајући унутрашњи свет овог руског песника и заточеника. У новој књизи слике су проширене, расплинутије, песме су продубљене, а у идеји којом су исписане као да очитавамо песникињин узвик: „Ја – Шаламов!“ Толико су дубоке емоције идентификације са песником да ће читаоци заиста занемети пред осећањима којима нам се обраћа Колимско небо.
Кроз три циклуса збирке „Ланац мрака“, „Реч продире свуда“ и „Сибирска голгота“, Бабурски исписује песничку биографију Шаламова чувајући песника да мрак логора и хладноћа Сибира не дотакну оно што је најсветије у њему – реч, уметност, а самим тим и слободу духа.
У песми која је дала наслов збирци, лирско ја се обраћа Богу да га утеши. Његове укочене очи упрте су у колимско небо, јер:
Јер, овај свет
стреми да ме направи слугом.
Поробљава и узима мој
благословени мир.
Даје све непотребно, а узима
најпотребније.
Питам се, чему тај страшни суд,
судбине хир,
зар ја да будем нечастиве силе
изабраник?
Колимско небо је модро (подсетимо се наслова првенца Капи модрине), одаје колимског двора су хладне, а сибирске горе су ледене. Не страда само песник, страдају око њега и људи. Из ове поезије, из спољашњег избијају модрина, мрак, хладноћа, белило, а из унутрашњег вапај, врисак, запомагање, умирање… Лирско ја ће се запитати због чега и због кога је страдао. На Колими изгубио је част и нашао само срамоту – живот је после тога постао бесмислен:
доцкан је жалити и сумњати сада
кад зла реч има вредност судбине
у свету без правде који је проклео
све у дну његових песама се крије
Последњим стихом у књизи, поновимо – „све у дну његових песама се крије“– Бабурски је дала једну сјајну одредницу за објашњење где је пронашла идеје за своје песме, где је уписан кôд судбине писца и песника, његово страдање које је и песникињино страдање, јер емоције одузете слободе и ропства, хладноће и мрака свагда су присутне у световима који се нису изменили у идеолошком смислу за све године и векове, а нису се изменили ни у односима људи као главним покретачима истих.
Комплементарност тематско-мотивских оквира огледа се у овој збирци у њиховим честим понављањима. Овде доминирају мрак, ноћ, чамотиња, умор, модрина, небо, самоћа, патња, туга, хладноћа, снег, зима, белина… Сви ови мотиви заједно чине корпус тема над којима се надвија смрт као казна и као спасење. Сибирска голгота је пут страдања попут Христовог пута ка правој Голготи. Метафорички је овим поређењем уведено присуство религије и вере у Бога која осмишљава тежак живот логораша. Та голгота предуга је:
Хода као слепац Далеким севером,
звук ветра га шиба урла и цвили,
сваког часа диже очи према небу
на коме су се црни потоци разлили.
Теку црни потоци емоција туге, патње и бола пред неумитном судбином кроз ову збирку. Са неба се сливају ужасни вапаји и врисак искушеника. Са земље вапије се ка Богу, тражи се милост и спас. На моменте ова књига подсећа на Дантеове кругове пакла где се колоплет страдалничких душа никада не завршава. Из песме у песму ми откривамо нови бол, а у сликама живота В. Шаламова и пројекције слике унутрашњих страдања лирског ја које у себи спаја лик песника и лик наше песникиње.
Песникиња Зорица Бабурски збирком Колимско небо наставља да гради своју особену поетику у српској поезији. За себе је пронашла теме и идеје којима се до сада нико у нас није бавио. Песме су најчешће исписане у везаном стиху, класичним ритмом и римом. Колимско небо је одсјај њене душе и вредности које она носи. Поезијом ово небо постаје и део нас.
RSS