Обележавању петстоте годишњице од смрти Леонарда да Винчија, због чега ће током ове године широм Уједињеног Краљевства трајати чак 12 симултаних изложби на којима ће ексклузивно бити приказана 144 његова цртежа из колекције британске краљевске породице, придружиће се на специфичан начин и Париз. Дело познато под именом „Мона Вана”, цртеж наге младе жене рађен угљеном, који се век и по налазио у склопу колекције музеја Конде у замку Шантили и који је пре две године привукао пажњу јавности, биће изложено у француској престоници крајем године и то највероватније као дело Леонарда да Винчија.
Наиме, како је писао „Њујорк тајмс”, скица је већ била већ приписана Да Винчију онда када је 1862. купљена за поменуту колекцију али то никада до сада није било непобитно научно утврђено. У то име, овим делом су почели да се баве стручњаци из Лувра и према сазнањима до којих су дошли, а што су недавно саопштили, реч је о скици која је свакако настала у Леонардовом студију, при чему постоје основани разлози који говоре у прилог томе да је велики мајстор лично уједно и аутор, преноси портал „Франс 24”. Истраживања су трајала неколико месеци, током тог времена у посебној лабораторији рад је детаљно прегледан, датован је у доба које одговара периоду у којем је Леонардо живео и стварао и након микроскопске анализе закључено је да су потези повлачени у маниру леворуког човека, што такође указује на великог италијанског сликара који је један од најпознатијих леворуких стваралаца. Овај цртеж неформално је назван „Нага Мона Лиза” пошто је једна од спекулација и то да је цртеж био, заправо, предложак за рад на његовом најчувенијем ремек-делу – „Мона Лизи” – које се чува у Лувру и једна је од његових највећих атракција.
Оно што посебно привлачи пажњу стручњака, како пише „Гардијан”, јесте питање ко је био модел по којем је Леонардо урадио овај рад, будући да се нагађа да је могуће да је реч о мушкарцу. „То би и личило на његов помало ишчашен смисао за хумор”, подсећа Џонатан Џонс, критичар овог листа, сугеришући да је у случају „Мона Ване” реч о таштој дами, донекле пародирано приказаној, што се може схватити и као Леонардова препредена интерпретација његове омиљене „Ђоконде”. Подсећајући да су и ту слику, коју је Леонардо годинама готово опсесивно дорађивао и чувао до своје смрти 1519, многи доживљавали као приказ мушкарца и да је обавија вео двосмислености – до дана данашњег суптилном мистериозношћу одишу и њен осмех, и поглед, али и крајолик насликан у позадини – Џонс истиче да не би требало сметнути с ума и да је атмосфера у Леонардовом студију била далеко од стриктно хетеросексуалне. Уметник је два пута био оптужен за хомосексуализам, што је било кажњиво у Европи његовог времена, а што може бити један од разлога због којих је напустио Фиренцу да би наставио живот и рад у Милану. Управо је тамо, како пише Ђорђо Вазари, „ангажовао помоћника Салаија, наочитог човека, чак и грациозног, коврџаве косе, којој се Леонардо дивио…” Будући да је лева рука „Мона Ване” изразито мишићава и да подсећа на руку Да Винчијевог полунагог „Светог Јована Крститеља – Бахуса”, изложеног у Лувру, врло је могуће да би управо Салаи могао да буде особа која је у овом случају позирала Леонарду.
RSS