Србија ће увести доживотни затвор са могућношћу условног отпуста после 25 година, рекао је за „Политику” проф. др Станко Бејатовић, председник Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу и члан радне групе за измене Кривичног законика.
– Условни отпуст биће могућност, а не обавеза. То је међународни стандард – додао је професор Бејатовић.
Сваки осуђеник на доживотни затвор моћи ће после 25 година проведених иза решетака да напише молбу, а да ли ће бити и пуштен на слободу уз услов да не понови кривично дело, о томе ће одлучити суд.
Увођење доживотног затвора резултат је потребе за строжом казном када је реч о учиниоцима најтежих кривичних дела, а обично су то злочини који потресају јавност, као што су убиства деце. Најтежа казна сада прописана нашим Кривичним закоником је 40 година затвора. Како нам је речено у Управи за извршење кривичних санкција, ову казну у Србији издржава укупно 86 осуђеника.
Председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић изјавио је у понедељак на конференцији за новинаре да судови не воде благу казнену политику, како често политичари говоре у јавности. Србија је земља која има највише затворске казне у средњој Европи, рекао је Милојевић и прецизирао да затворска казна чини чак 94 одсто санкција које изричу виши судови, који су надлежни за тешка и најтежа кривична дела.
Тачно је да основни судови веома често доносе условне осуде за блажа дела, али је то због тога што су мале шансе да осуђени плати новчану казну.
„Никад пооштравање запрећених казни није довело до смањења криминала. Криминалца не плаши казна, он мисли да неће бити ухваћен”, казао је Милојевић.
Професор Бејатовић сматра да извесност откривања и кажњавања више утиче на потенцијалне будуће учиниоце кривичних дела него висина прописане казне.
– Највећи број починилаца сматра да неће бити откривен и процесуиран или да ће, у случају откривања, избећи кажњавање. Зато је од високих казни важнија извесност откривања и ефикасан поступак. Ако кривични процеси трају пет и десет година, онда то нема ефекта на генералну превенцију. За превенцију криминалитета то је најважније. Ма колико била високо прописана казна, она не вреди ништа без ефикасног откривања и процесуирања – рекао је др Бејатовић.
Казнена политика није блага за најтежа кривична дела, навео је професор и потврдио да има много условних осуда код лакших кривичних дела. Међутим, за сваку појединачну казну не може се, без анализе свих околности конкретног случаја, рећи да ли је мала или не.
Недавно истраживање које је Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу спровело уз помоћ Министарства правде САД показало је да судови изричу веома велики број краткотрајних казни затвора и условних осуда, али да се за најтежа кривична дела доносе веома дуготрајне затворске казне.
– Статистички имамо повећану ефикасност кривичног поступка, али то је због тога што је велики број споразума са тужилаштвом и опортунитета кривичног гоњења, али када је о класичним процесима реч, нема битнијих помака у повећању ефикасности кривичних поступака. У 50 одсто случајева које смо анализирали у истраживању, процес је трајао дуже од две године, а у више од 10 одсто дуже од пет година – казао је др Бејатовић.
Професор прави разлику између законске и судске казнене политике. Једно је политика прописивања кривичних санкција, а друго политика изрицања тих санкција. Сматра се да судови треба само да исправно примењују закон, али закон им даје широке распоне прописаних казни, па од оцене суда у сваком конкретном случају зависи да ли ће изрећи казну која је ближа минимално прописаној за то кривично дело, или ближа максимуму, имајући у виду све појединости конкретног случаја, отежавајуће и олакшавајуће околности.
„Судови имају поприлично широк простор за слободно одлучивање, како у погледу избора врсте кривичне санкције, тако и у погледу одмеравања казне. Неспорно је да је судска казнена политика неизоставан сегмент казнене политике у ширем смислу, која је различита од политике законодавца, коју он несумњиво води доносећи кривичне законе”, навео је др Бејатовић у најновијем броју часописа „Правни информатор”.
Управо на то указао је и председник ВКС Драгомир Милојевић: „Када држава донесе закон, на судијама је да га спроводе.” Нагласио је и да за трговину наркотицима не постоји могућност ублажавања казне испод три године затвора.
Он је подржао пооштравање казни у Кривичном законику, али сматра да оне неће утицати на пад криминалитета уколико откривање и гоњење не буду ефикаснији.
RSS