СВЈEТЛОСТ НЕЗАБОРАВА
Драги Рајко, знам да си на путу гдје се разбуђује божанска тачка коју си носио у себи у земном животу, али да мртви и нерођени кроз тебе говоре.
То осјећамо и орјечујемо ми који смо знали да ”ако пишеш – живиш, а ако не пишеш – умиреш”.
Прави пјесник живи тек када умре!
Носио си земаљске ране и ожиљке које ниси крио, зато су брзо зарастале, јер си поштовао Христово правило, али омиљену изреку земаљског небесника Патријарха Павла ”рекох и спасих душу своју” (Dixi et salvavi animam meam).
Испиљио си се из сиромаштва, а то те наводило да се у теби утемељи правило да је гријех лагати свој вољени народ! Зато си био кристал који свијетли у мраку свеопштих друштвених појава и односа…Расађивао си свјетлост наспрам блиставих чари лажи! Зато си био кажњени читач будућности пред силницима који су навлачили мрак око тебе. Као стрпљив монах чекао си да сазри у твом народу сазнање да је ”глас народа глас Бога”.
Мајка божија је сјајем духовних очију растјерала мрак око тебе…
Твој свети, култивисани инат, пјесника слободног духа, успјешно се борио и изборио против силе и неправде. Они су те тјерали да примијениш правило ”гдје ударац – ту пољубац”, а нису осјећали, а још мање знали да за пјесника као шо си ти нема смрти, јер си одболовао све ране свог страдалног народа. Звучна струја твога гласа, твојих казаних и написаних ријечи, одражавала је свјетлост неугасне душе, рода и родослова, народа мученичке историје који никада никога није нападао, само се брано од нападача. Онако, као и сам Рајко, па и онда када је грлено, а не промукло пјевао: ”Сам остаде у Срему Рајко, као сухо дрво у планини”.
Пјесник и јесте главни медиј за говор Бога кроз човјека. Не каже се узалуд да су пјесници Божија дјеца. Увијек сам доживљава твоју поезију као дједову сунчану њиву – расадник свјетлости у којем нека већа сила обасјава душе нашег народа.
Налазио си се у устима злих људи, и ниси остао неугрижен, јер акционе силе мржње су потка за дјела насиља над слободом мишљења и слободом човјека.
И данас трају те усмене и писмене хајке, али твоја су уздигнућа за вријеме земаљског живота било у небеским висинама.
Злоупотребљене ријечи твојих прогонитеља падале су у празно, постајале су мртве, јер твоји земаљски трагови доказ су да си био живљи од живота, али да ти душа није искакала из тијела.
Твоје пјесме су биле артикулисани крик невиних Српских жртава, доказ да мртви кроз живе могу да говоре.
Оне су одраз аутентичне емоције ”сада и овдје”, као огледало у којем се стапају позната прошлост и непозната будућност. Непознате су ти биле ”манипулативне” и ”рекет емоције”. Зато је довољна само прва строфа пјесме ”На нас и гадове”:
Свет се ипак дели на нас и гадове
Нас треба побити што гадови живе
Због тих шиљовратих глистоногих нежних
У моме су крају пропиштале њиве
Био си и остао јасновидац који скенира унутрашња осјећања човјека, група људи и ширих друштвених заједница. Мајстор да видиш оно што се таласа из колективно несвјесног.
Твоја поетика је препознатљива, јер си сплавар узводно, до извора, са правилом да двије воде не ваља мијешати и пити…
Твој дубоки осјећај пјесника према Републици Српској, свијетли као грудна чакра на географској карти свијета . Дуго сам тражио да овај увид неко потврди, али нико то није успио као ти:
Ти који ходиш Српском – нераскидиво
уплео у вријеме вјечног, косовског страдања:
Ти који ходиш Српском стани на Каракају
У перивоју митском размирја дуго трају
Непогребени чају и хује душе трском
Да оду водом дринском Летином загрљају
Ако ме укопају на овој мељи клиској
Где задушнице трају не реци рабу блиском
Несмиренику дрском какав то обол дају
Мртви у црном крају Ти који ходиш Српском
Симболично изражавање блиставим језиком поезије за тебе је био кључ да ”савладаш силу земљине теже”, како би ушао у бесмртност. А то је тренутак у којем се згуснула садашњост. У тој тачки се открива оно што је непознато, али коначно, разбијајући чврсте окове и спајајући крајности у јединствену визију.
Пјесме истинских пјесника, какав си ти, откривају будућност која је непозната, зато се она замишља, а на те свијетлеће упитнике у својим пјесмама дао си одговор.
Увијек си ме потсјећао на наумног сеоског знаишу, правог мудраца, који је знао написати или казати оно што се рекло није. У твом крају (Калиновику) кажу да је то вриједније од било којег сеоског или градског имања.
Зато си за нас који смо били твоји савременици, па и наше будућевиће – оне који ће доћи, који ће се тек родити – свјетлост незаборава.
Број година боравка на Земљи (77) открива да си био на правом анђеоском путу и да те свевишњи подржавао и штитио.
Душа ти се раја нагледала, као земља сунца и мјесеца, рекли би твоји из Борија, код Калиновика.
Свјетлописао и орјечио, Недељко Жугић
RSS